Akita inu je pas koji potiče iz japanske pokrajine Tohoku sa ostrva Honšu i izvorno se zove “Akita Matagi“ ili pas za lov na medvede. Akita inu kakvog danas poznajemo nije imao ovakav izgled. Davne 1870. godine, ukršten je sa čak pet vrsta (mastifom, nemačkom dogom, nemačkim goničem, bernardincem i toša inuom) kako bi se dobio oštriji izgled i bolje karakteristike. Predstavlja jednog od nacionalnih simbola Japana i u davna vremena i samo su ga plemići mogli posedovati. Vremenom nastaje nova vrsta američke Akite, tako da se i dan danas deli na ove dve vrste – američki akita i japanski akita inu. Američki akita ima više boja, dok japanski ima samo odabrane (beli, zlatni, crveni, crno-prugasti, srebrno-prugasti i crveno-srebrno-prugasti). Amerikanci su neko vreme nazivali ovu rasu “Veliki japanski pas“. Akita inu je veran pas, ali dominantan, pa se prilikom dresure vlasnik mora više potruditi. Prema strancima je rezervisan. Takmičarskog je duha i pomalo netrpeljiv prema ostalim psima.
Drugi svetski rat je zamalo uništio ovu rasu. Na početku rata, psi su patili od nedostatka hrane, zato ih je stanovništvo ubijalo i hranilo se psećim mesom, a krzno koristilo za odeću. Vlada je naredila da se ubiju svi preostali psi, kako se zaraza ne bi širila. Vlasnici koji nisu želeli da njihovi ljubimci budu ubijeni, puštali su ih u planine, gde su ih posle ponovo uzgajali. Drugi način spasavanja je bio da se ukrste sa nemačkim ovčarima i imenuju ih kao drugu rasu. Kako god, Mori Savataši (Morie Savatashi) je najviše zaslužan za očuvanje akita inua. On i njegovi pomagači, uz velike napore, ponovo su stvorili ovu rasu od svega nekoliko pasa koliko su uspeli da sačuvaju. Američki vojnici su zavoleli ovu rasu, tokom okupacije Japana, pa su ih poveli sa sobom u Ameriku.
Pas koji liči na medu i izuzetno je veran
Američki i japanski akita inu razlikuju se, ne samo po boji, već i po tome što je američki teži i krupniji, glava mu ima više medveđi oblik, a japanski ima oštriju lisičju glavu. Američka verzija može imati i crnu ”masku” preko lica, dok se kod japanske verzije takav pas diskvalifikuje na takmičenjima.
Evo nekoliko zanimljivosti koje sigurno niste znali o ovoj rasi:
– Australija nema odgajivačnicu akita inua.
– Helen Keler (Helen Keller) dolazi u Japan 1937. godine, izražava interesovanje za ovu rasu i dobija na poklon dva psa, Kamikaze-goa i Kenzan-goa, koje vodi sa sobom u Ameriku.
Helen Keler je bila veliki ljubitelj ove rase
– Dugačko krzno kod Akite inua zove se ”Moku” i veruje se da su dugodlake Akite pitomije.
– Ima mačju naviku da čisti lice posle jela.
– Spada u grupu opasnih pasa, zbog svoje veličine, agresivnosti i ujedanja, ali je izuzetno dobar sa decom.
– Ako ste bolesni ili trudni, u Japanu dobijate na poklon malu statuu Akite inua, koja simbolizuje zdravlje i poboljšanje i veruje se da pomaže.
Prugasti akita izgleda kao da se isprljao
– Spada u primitivne rase i potiče od vukova.
– Zbog masivne građe, vrlo lako se probija kroz sneg i penje na planinske vence.
– Nikako nisu za male stanove ili apartmane, jer bi jedva stali, a kamoli funkcionisali u manjem prostoru.
– Akita inu zovu još i ”duša samuraja u telu psa”.
Hačiko - najpoznatiji predstavnik ove rase
– Najbolje smo ostavili za kraj – najpoznatiji akita inu na svetu je Hačiko ili Hači. 2009. godine nastaje film o Hačikou, baziran na istinitoj priči, sa Ričard Girom (Richard Gere) u glavnoj ulozi. Profesor na tokijskom univerzitetu dobija psa na poklon (“hači” znači broj osam, osmi je bio u leglu, a “ko” je vojvoda ili princ). Pas je pratio svog vlasnika godinu dana, svakog dana do železničke stanice i čekao je dok se profesor ne vrati sa posla. Jednog dana, profesor se nije vratio kući, jer je umro od infarkta, ali pas je nastavio da ga čeka punih deset godina. Našli su ga mrtvog i ostarelog na stanici i u znak poštovanja podignut mu je spomenik u aprilu 1934. godine. Zato je Hačiko u Japanu danas simbol velike odanosti.
Film o Hačikou sa Ričard Girom
Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.
