Smatrate da ste tolerantna osoba, bez predrasuda, razumna, savremena i civilizovana. Verovatno svi mislimo o sebi nešto slično. U superlativu. Ali, zadrtost, sklonost da osuđujemo, nepoverenje kao način komunikacije, odaju nas kroz rečenice koje izgovaramo. Koje najveći broj ljudi izgovara ne razmišljajući, pribegavajući klišeu tamo gde želi da se zakloni iza njega.
Ali taj zaklon je skroz providan.
– Nemam ja ništa protiv, ali neka to rade u svoja četiri zida.
Ljudi najčešće misle da je to tolerancija. Neka se gejevi jebavaju u svoja četiri zida, ne moram da ih gledam na ulici. Neka se klanja svom bogu negde gde ja to ne vidim. Neka se tuku, šta me briga, samo neka me ne uznemirava buka i zapomaganje. Nije to tolerancija. To je nastojanje da se ne osetimo uznemireno, jer nas ono što nas uznemirava nekako ugrožava.
Tolerancija je kad nemate nikakvu osuđujuću i agresivnu reakciju na nešto i nikakvu potrebu da se od toga zaštitite. Jednostavno prihvatanje. Niko ne kaže da sve treba tolerisati.
– Nemoj pogrešno da me shvatiš.
Oni koji počinju neko lično saopštenje ovom rečenicom, zapravo vas upozoravaju da žele da se ograde od informacije koju vam daju, a ovo upozorenje vas navodi da razmišljate na koji način bi to što vam priča moglo pogrešno da se shvati. Ova rečenica komplikuje odnose. Jer stvari se ili shvataju ili ne shvataju. Ako pogrešno shvatiš, onda ne shvataš. A pravi kontekst će ti možda izmaći ako moraš da razmišljam šta je to tu neshvatljivo, umesto da obratiš pažnju na informaciju. Predznak koji nosi ova predrečenica, isti je kao i onaj ako ćemo iskreno – znači do sad smo se zavlačili, pa ćemo sad iskreno i još upozoravamo. Beskrajno zbunjujuće. Jer ako nećemo iskreno i ako nismo toliko otvoreni i direktni da nas osoba sa kojom razgovaramo shvati, šta onda balavimo, kog vraga?!
– Nemoj ti meni da pričaš te priče.
Da, pa valjda znate da svi lažu, prekaljeni ste vi u tome da provaljujete lažove. Možda možete neko dete da prepadnete ovom rečenicom, ali ni deca se ne primaju tako lako. Osim toga, možda ste samo zadrti u očekivanju da čujete laži i uopšte vas ne interesuje da razmislite o mogućnosti da možda ne slušate neke priče, nego istinu. Čak i kad znate da će vas neka osoba verovatno slagati u pokušaju da obezbedi sebi neku korist ili uslugu, ne znači da vam u jednom trenutku ne saopštava nešto sasvim tačno i istinito. Ako polazite od pretpostavke da svi lažu, dok se ne dokaže da govore istinu, možda treba da razmislite o tome da otvorite detektivsku agenciju, pa da njuškate i sumnjičite legalno i smisleno.
– Ja sve mogu da shvatim, ali da neko tako…
Ako baš samo tu jednu stvar nikako ne shvatate, pored sveg razumevanja koje imate za sve i svakog, verovatno ćete reći ovo uopšte ne mogu da razumem, ili teško mi je da to prihvatim. Jer ako ovako krenete, samohvatate zalet da se slatko napljujete toga što anatemišete. I onda je prosta istina da ne možete sve da shvatite.
– Ne volim da ogovaram, ali da ste samo videli…
Zanimljivo je da vas ovako uvode u neki sočan trač, oni koji stalno imaju neke sočne tračeve i rado ih prepričavaju. Oni koji ne uživaju posebno u ogovaranju, ali su dovoljno sicijalizovani da umeju i da istračare, oni kažu jao, ‘ajde malo da ogovaramo, kao dete kad se sprema na neki nestašluk.
Ima još dosta rečenica koje vas razotkrivaju i od kojih se sagovornik osetljiv na ovakve stvari namršti i postane rezervisan.
Korigujte rečnik – proširivanjem.
