Momak te neće zapamtiti zato što si igrala igru koju je očekivao – pravila se nedostupna i naterala ga da bude lovac i da uloži svu svoju veštinu. Zapamtiće te po tome što si nametnula svoja pravila i igrala po njima.
Šta ti imaš od toga što će te on zapamtiti, kad to zapravo znači da će te u procesu memorisanja izgubiti, a onda će te se sećati kad ti već odavno zaboraviš njega i kad ti to što te se neko seća uopšte ništa ne znači?
Ne znam, stvarno. Pojma nemam. Neka satisfakcija tu postoji, a ona se tiče ega, a ne duše. Duša ne traži nikakvu satisfakciju. Ali ego ne treba potcenjivati, nipošto. Treba ga nahraniti, da bude sit i da mu dlaka sija, da ruka koja ga gladi sa zadovoljstvom klizi po njemu. To je dobar ego, pripitomljen. Taj će ostati u kućici kad komanduješ “mesto”. Na nivou ega, svi igramo igre. Među ljudima ne možeš da budeš toliko uzvišena, da ne igraš baš nikakve igre. Možeš da težiš tome i da jednog dana, u dostojanstvenoj starosti dostigneš takvu mudrost i integritet da barataš isključivo čistom istinom – jer nemaš ni vremena ni energije za bilo šta drugo. Uostalom, kad te život zbrčka i spakuje “na malo” tako da počneš da ličiš na Jodu, onda baš možeš skroz i da budeš Joda.
