Dok se imalo voziš brzinom strasti, telesne ljubavi i romantičnih odnosa, dotle ćeš igrati neke igre. Najbolje je da igraš svoju. Svom snagom, sa puno srca, makar srce bilo puno bola. Neka te zapamti. A obično želiš da te zapamti onaj ko te povređuje i kome nikako nije dovoljno važno ono što se tiče duše.
A obično, na nivou duše, igra ega itekako ima smisla. Igrajući svoju igru, postavljaš nekoga na njegovo mesto. Suočavaš ga sa tim da ti ne može ništa. Taraš ga da oseti svoju bespomoćnost, kvariš mu manipulaciju, zagorčavaš mu igru, koja mu inače tako dobro ide. Tada počne da te gleda drugačije, počinje da te poštuje. Ako nije umeo da te poštuje kao partnerku, kao onu koja mu je dala ljubav i sve što uz nju ide (i pride), poštovaće te kao protivnika koga nije uspeo da savlada. Kao nekoga ko je igrao bolje, mudrije, istrajnije, sa više ubeđenja, pravičnosti, snage i mudrosti. To što ti možda uopšte ne uživaš u toj igri, to je sasvim druga stvar. To što tebe duša boli što moraš, možeš i umeš da budeš kučka, da držiš distancu, da ignorišeš kao niko, da puštaš hladne tuševe na sve njegove napaljene ispade, da svesno ciljaš i tačno pogađaš tamo gde ga najviše boli, to što u sebi umireš zbog gluposti, plitkosti, pakosti i ego tripova, to je stvar tvog sopstvenog sagledavanja, razumevanja i prihvatanja sebe. Jer možeš da igraš igru, samo zato što u sebi pronalaziš potrebu za satisfakcijom. Što želiš da nahraniš svoj ego i da nekome (ah, nekome ko ti je važan, zbog koga ti treperi u stomaku i srce ti se prevrće u grudima, a ne nekome za koga te boli uvo) opališ rafal vaspitnih šamarčina, tako da puca i odjekuje i što sasvim umeš to da radiš, iako to nisi sasvim ti.
