Ako je verovati mojoj baki, kako je govorila Desanka Maksimović, nešto od ovog sveta je i dobro i toplo; i okrenuto čoveku i životu, a onaj ostatak je uvrnut, blesav, pomalo zločest i neretko licemeran. Srećni su oni koji su imali baku da im kaže pokoju istinu, ali i koju sigurnu slatku laž, da im da iskren savet, recept pisan iskustvom ili načelo doneseno bez potpore nauke ili prirode.
Uprkos činjenici da su naše bake slavile zlatne svadbe, učile su nas da se ne obaziremo na malograđanske kletve. Verovale su da imamo pravo da biramo, čekamo, probavamo, odbacujemo i prihvatamo. I svakog od nas čeka onaj pravi, samo je pitanje dobrog prijemnog ispita, jasnih kriterijuma, odlične selekcije i iskrenog izbora.
Od baka smo naučile da je žena prava ukoliko ume da napravi gastronomsko sveto trojstvo – jaku kafu, belu čorbu i štrudlu sa makom. I znaju one da je došlo vreme pasta i kineske hrane, ali ručno ispisan sepia list hartije – prva je pomoć nasleđena od naših baka.
Bake nas štite, razumeju i iznad svega - vole
Naučile su nas da niko nema pravo drugome prebacivati za vlastiti izbor i da svaki naizgled savršen čovek ima slatku tajnu. Bake su nam govorile da su i naše majke volele kratke šortseve, jarke karmine, visoke potpetice, da su bežale od kuće ne bi li se videle sa “opasnim” studentima, “sumnjivim” komšijama i “neobuzdanim” vršnjacima od kojih mnogi u našim životima danas nose titularni naziv “moj tata”. Mnogi roditelji ponekad zaborave da su i oni imali bubice, leptiriće i ostale životinjice u srcu i duši, ali tu su drage bake koje ih s vremena na vreme podsete kako je to nekada bilo.
Naše bake su čvrsto verovale u moć promaje. Često su nam kuvale čajeve, obmotavale nam krsta, merile temperaturu i nudile nas limunom, bokvicom ili koprivom, ali uglavnom bi se sve svodilo na konstataciju da je promaja neuništiv fenomen. Zbog njih danas zatvaramo prozore, vrata, trzamo se na najmanji zvuk vetra, teško podnosimo klima uređaje i čvrsto verujemo u magijsko dejstvo promaje.
Bake su nas naučile da današnje doba polako guši ženstvenost u nama. Na crno-belim fotografijama vidimo poznata, a mlada lica naših baka. Strukirane letnje haljine učine da te stare slike ožive, pa možemo tačno da naslutimo koja je bila modroplava, koja petrolejzelena, a koja terakota. I žale bake, što nisu sačuvale stare haljine i što ih sada njihove unuke ne nose u ovo ludo doba džinsa i starki.
Naše bake su nas naučile da se njihov glas daleko čuje. O tome svedoče nebrojeni pokušaji da utiču na tok radnje neke od latino-američkih sapunica. One uvek imaju hrabrosti da Kasandri predoče istinu da joj je zla drugarica sve smestila, Ignjaciju da su ga lagali, zločincima u američkim trilerima da ih sve treba pohapsiti i tako ozbiljno ugrožavaju svoj život u virtuelnom svetu. Na taj način bake nas uče da ne ćutimo, ne žmurimo pred zločinom, već glasno i jasno govorimo i verujemo u istinu.
Naučile su nas kako proleće donosi neobjašnjivu ludost. Kada isprate zimu, ljudi pomahnitaju, podetinje, pošašave. Naučile su nas da se radujemo proleću, jer rastu visibabe, ljubičice, kukureci, jer cveta jorgovan, skidaju se kaputi, vraćaju se laste u gnezdo na našem tremu, bubice mile, sunce prestaje da bude zubato i postaje nasmejano. Bake su nam prenele sposobnost da uživamo u malim radostima rađanja i življenja.
Mnogo toga smo naučile od naših baka, one su nas branile, štitile, iznad svega volele. I bez obzira da li je proleće ludo, promaja smrtonosna, muškarac održiv pomoću recepata, bake su nas naučile i nešto između redova. Možda nam nikad nisu rekle, napisale ili pročitale, ali su nas ipak naučile da godine prolaze, vremenu se ne odoleva, ali da duh i vedrina nastanjeni u jednom majušnom srcu, pokazuju koliko ljubav može biti velika. Ako je verovati našim bakama, ljubav se ne uči, ona se bezrezervno pruža.
Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.
