Svima nam je zajedničko ono osnovno ljudsko – sve nas boli na isti način. Želimo da budemo prihvaćeni, voljeni, cenjeni, željeni. Težimo da pronađemo smisao u nečemu većem od sebe, da budemo deo zajednice, da pripadamo, da spoznamo ljubav koja nadilazi vreme i prostor. A opet, suviše smo fokusirani na svoje nedostatke i slabosti, identifikujemo se sa njima i ne možemo da ih primetimo – to nam je takođe zajedničko.
Jedna trula jabuka u korpi na kraju pokvari sve jabuke. Jedno zapaljeno drvo u šumi, prenese požar na celu šumu. I kada smo oštećeni, u bolovima, nesvesni, kada vibriramo na niskim frekvencijama i emitujemo bes, osvetu, mržnju, ljubomoru – utičemo na celu zajednicu. Nije svet lud, pokvaren, zao, negativan, loš. Jer svet nije došao odnekud i ušao u svakog od nas. Pojedinci čine zajednicu, od najužeg kruga porodice, do celog čovečanstva. Svet, to smo mi.
Dakle, ako hoćemo da menjamo svet, možemo. Da, možemo da izlečimo nesreću, patnju, zlo, destrukciju.Treba samo da izlečimo sebe.
Sukob koji stvaramo sa drugima, obično dolazi iz nekog dubljeg sukoba u nama samima. Dolazi sa mesta gde smo pretrpeli povrede, od rane koja je zanemarena, nikada nije obrađena i lečena, pa nije zarasla. Od ružnih ožiljaka, koji i dalje bolno pulsiraju na promenu vremena – na pritiskanje nesvesnih okidača.
Duševne i emotivne povrede koje se nikada ne izleče i ne zarastu kako treba, truju nam srce i dušu i samo čekaju momenat da “prorade” poput ugaslih vulkana. I onda sretnemo neke nove ljude, koji nemaju nikakve veze sa našim bolnim povredama, ali samim svojim približavanjem, činjenicom da su nam skrenuli pažnju, postali važni, oni povlače nevidljive poluge u nama i rane se otvaraju, vulkani se izlivaju. Pogodite ko biva poprskan krvlju i gnojem i opečen vrelom lavom? Onaj drugi, ko nam ništa nije kriv.
I tako se širi šumski požar, gutajući čitave gradove i oblasti. Projektujemo na druge svoje bolne sadržaje, svoju iskrivljenu percepciju, svoj bes, svoje unutrašnje sukobe, bljujemo vatru i povređujemo svet.
