Zato isceljenje sveta moramo i možemo početi jedino od sebe. Ako u nama sija sunce, ti će zraci probijati i grejati okolo, šireći toplinu i svetlost. Lica će se podizati, širiće se osmesi, ljudi će se ozariti i oraspoložiti, a da uopšte nisu svesni šta to utiče na njih.
Kad popravljamo sebe, popravljamo svet.
Naravno da ne možemo da se očistimo od svega negativnog, jer smo ljudi, nismo sveci. Popravljanje sebe, ne znači da smo pokvareni i da nešto sa nama nije u redu, nego da koristimo svoje potencijale, da se odgovorno odnosimo prema svojim vrednostima, da razvijamo potencijale, da biramo istinu i svest, da pronalazimo hrabrost da se suočimo sa mračnim i bolnim stvarima u sebi, sa situacijama i emocijama koje su stvorile unutrašnje sukobe i rene koje nikada nisu iscelile.
To znači da prihvatamo ono što osećamo, ne odbacujemo i ne potiskujemo. Suočavamo se sa bolom, tugom, mržnjom, ljubomorom, sa stidom i nesigurnošću, sa svim onim neprijatnim osećanjima i sadržajima, kojima uopšte ne želimo da rukujemo. Radije bismo ih zanemarili, zagladili fasadu i okrenuli svetu svoje lepše lice, iako ono krije deponiju toksičnog otpada, koja svakog časa može da eksplodira.
Odgovornost za sopstvene vrednosti znači da ne dozvoljavamo eksploziju, ne čekamo da naboj naraste toliko da ne možemo da ga kontrolišemo, nego se izliva i kontaminira sve oko nas, nego se poduhvatamo neprijatnog, teškog i neželjenog posla. Čistimo đubre. Odvajamo, sortiramo, recikliramo, dezintegrišemo, transformišemo.
To nije posao koji ćemo moći da obavimo i onda da uživamo i da se odmaramo. To je svakodnevni posao, a radno vreme je celodnevno. Nikada ga nećemo završiti i stalno će se skupljati još otpada, koji ćemo iznova morati da uklanjamo. Ali, ako svi prhvatimo odgovornost za svoju svest, za svoje isceljenje i životnu ispunjenost, sunčevi zraci će češće probijati maglu i zahvatati sve veću površinu, grejati je i osvetljavati.
Naslovna fotografija: instagram.com/ootdmagazine
Brankica Milošević
