Ne želim da povređujem. Želim da oplemenjujem. Ali ponekad, ma dođavola, uvek, povređivanje ide korak ispred oplemenjivanja. Onaj nespretan, promašen korak-raskorak, koji šutne ponudu nežnosti i udari se gadno. A posle… Posle shvatim koješta, pa sam manje glupa i bahata do nekog sledećeg trenutka, kad se opet sudarim sa svojom manjkavošću. Da li je to suviše arogantno što uvek želim da budem izvrsna? Najbolja? Sjajna, opojna, plemenita, velika, voljena? Verujem da često jeste, ali često uspevam. I nikad mi ne dosadi da pokušavam. Ambiciozna sam. Više volim sebe kad sam divna drugima. Kad mi kažu koliko sam im dragocena, koliko ih radujem, razumem, podržavam, volim.
Nema ih puno, naravno. Ali sigurno ih ima dovoljno. Međutim, ponekad niko od njih nije tu, da mi drži ogledalo u kome sam najlepša na svetu. E, tada, kad ostanem sa sobom oko u oko, tada oplemenjujem svoj život. Dajem ljubav sama sebi. A mene ima baš puno. Tada nižem bisere, glancam ih dahom i kotrljam među prstima. Ne brojim ih. Nikada. Nemam pojma o tome šta sam kada kome dala i koliko mi je ostalo. Ne znam ni jedan svoj datum, osim datuma rođenja, a sebe ne računam od tada, nije to realno. Tada sam samo ponovo došla ovde, gde se dragocenosti skupljaju samo zato da bi čovek mogao da se rasipa plemenitošću. To je valjda ljudski posao na Zemlji. Da oplemenjuje živote. Svoje, brojne. Živote ljudi oko sebe. Svoj život, jedan jedini u večnosti, koji se odigrava baš sada i samo sada baš takav.
