I onda izađemo iz puberteta. Naberemo se usput nekih zelenih momaka, nagutamo se razočaranja, usta nam se skupe od gorčine, a onaj žig večito gladnih ljubavi, pažnje i odobravanja, štipa i pulsira, kao zakrpljena rana, kao stari ožiljak koji boli na promenu vremena, samo što ovaj boli na nepromenu. Jer, izgleda da se ništa nije promenilo. I dalje je glavno pitanje kako ljubav. Aha, super, pišeš doktorat, a kako ljubav? Zaposlila si se, odlično, bravo i šta kažeš, ma da li je moguće da toliko zarađuješ? A kako ljubav? U Beč sledeće nedelje na seminar? Opa! A prošle nedelje si došla iz Pariza? Pa, mlada damo, šetkaš se po svetu da ti dupe vidi put, a vreme ti je da se skrasiš, kad ćeš da nađeš nekog ozbiljnog momka?! Ništa ti to sve ne vredi, ako se ne ostvariš kao žena i majka. Cccc.
Mislim, isto vam je i ako ne vitlate po svetskim destinacijama i ne razvijate biznis i ne gradite karijeru, nego sedite u nekoj trafici, ili za nekom kasom, zadovoljni što ste našli posao i što možda svoj novac možete da trošite na sebe. I tada će vam reći da ste sebični i razmaženi i da sad kad najzad imate neku stabilnost, treba da nađete nekog ozbiljnog momka.
