Kad smo bile male, uvek su nam čitali bajke. One su nas učile da budemo hrabre, da je skromnost jedna od najvećih vrlina, pripremile su nas na izazove, na smrt bliskih osoba, stvorile nam pozitivnu sliku da dobro uvek pobeđuje. Ali u jednoj stvari su potpuno podbacile, a to je zato što su nas naučile da je ljubav bezuslovna.
Naučile su nas da očekujemo će nas naš partner dizati iz mrtvih, da će čekati da se probudimo posle 100 godina, da će prevrnuti svet samo da nam vrati cipelu, da će nas voleti i bez glasa i da je sve manje od toga neprihvatljivo i ne računa se kao ljubav. Možda ljubav jeste bezuslovna, ako je roditeljska ili sestrinska. Ali ona ljubavna ljubav, to definitivno nije.
Ceo život smo, poučeni bajkama, američkim filmovima i romantičnim knjigama, očekivali da je ljubav uvek crno-bela, da može da se svede na jednostavno “voli me” ili “ne voli me”. Čak i kad smo kao mali čupkali latice sa cveća, ljubav smo delili na dva dela. Možda možemo da podelimo koru hleba ili jastuk beli, ali ljubav, baš kao i tugu – nema šanse.
Naviknuti da ljubav posmatramo samo u dve boje, kada nas život nauči da one to uopšte i nisu, već je crna odsustvo svetlosti, a bela njeno prisustvo, mi se parališemo jer ne znamo čime da opravdamo nečije postupke. Kada je mrak, ili je svetlo previše jako, mi ne vidimo dobro.
Upravo zato je ljubav sve ono između, a to je bezbroj nijansi i niko nema baš onu istu. I kako onda u celom tom spektru boja mi možemo da umanjimo značaj ljubavi tako što ćemo da je svedemo na “voli me-ne voli me”.
