Znate sve o davanju, o pružanju podrške, utehe, ramena za plakanje. Naučili ste da slušate pažljivo i da razumete probleme drugih ljudi, naučili ste da delite vreme, energiju, pažnju, naučili ste da istrajavate u davanju i pružanju svega onoga što je svakome potrebno.
Ali, i dalje se pitate kako to da davanje sebe, svog srca i svoje ljubavi nije dovoljno. Ne znate šta je ono što ne radite dobro, jer radite sve što najbolje umete – dajete i dajete i dajete.
A pošto davanje nije dovoljno, onda logično pomišljate da je možda previše. Da je ljudima i u ljubavi potrebno ono što im je potrebno i da nisu spremni ni da prime više od toga, ni da uzvrate nesebičnim davanjem.
Premalo ili previše, to što radite izjednačava se u pojmu nedovoljno – jer ono što je previše preplavljujuće, nije dovoljno diskretno, ne ostavlja dovoljno prostora drugoj osobi da procesuria svojom brzinom i na svoj način, a možda joj čak šalje i poruku da nije dovoljno dobra, kad ne može da primi i usvoji sve što joj nesebično nudite.
Da li ćete ikada naučiti drugačije, da dajete samo ono što se traži i kada se traži? Da li ćete naučiti da postavite granice? I da li tim granicama ograničavate sebe, da li uopšte možete da budete to što jeste, ako u ljubavi ne dajete sve što imate i umete? Da li ćete se sami sa sobom osećati frustrirani nedovoljnošću davanja?
Istina je da morate proširiti perspektivu i promeniti fokus. Ne radi se o tome šta je previše, premalo i nedovoljno, ne radi se o davanju i primanju, već o odgovornosti za razmenu. Ako vi dajete sve, vrlo brzo se nađete u poziciji da radite sve – obavljate sav emotivni posao u vezi, prisvajate svu ljubav i svu odgovornost za odnose. U toj neravnoteži, druga osoba postaje distancirana, frustrirana time što ne stiže, ne može i ne ume da uzvrati, osećajući se loše zbog sebe – vaše davanje joj oduzima odgovornost njenog sopstvenog davanja, njenog učestvovanja i ulaganja u odnos, na njen način.
