Praznina te ne ispunjava odjednom, tako da je primetiš, da ti zasmeta, da se uplašiš i pobegneš. Ona se lagano razliva, gutajući sve aspekte tvog života. Počinje sa racionalizacijom normalnog – sve vam je normalno. Pronalaziš razumske razloge zašto je normalno što ti je tesno u prostoru u kome živiš, što ti je lice namršteno i izmučeno, što jurcaš od jutra do sutra i nemaš predaha, što funkcionišeš kao robot, bez dugmeta za isključivanje. Normalno je da se dani okreću kao na ringišpilu i da ne razlikuješ jedan od drugog. Ponekad ne znaš šta da li je nešto bilo jutros, ili pre pet meseci, ali već neko vreme, to je sasvim normalno.
Pošto se u toj silnoj normalnosti osećaš uznemireno i iznureno, sledeći nivo racionalizacije je “faza”. Govoriš sebi da je to samo faza koja će proći. A to isto ti govore i drugi, kojima se poveravaš ili žališ i koji se osećaju isto kao ti. Osećate utehu i obostrano olakšanje, hvatajući se za taj umirujući pojam faze. Jer, faza je nešto što će proći i što vodi ka nečemu sledećem. Međutim, faza traje, već neko vreme. Možda već nekoliko godina. Nisu svi tako nezadovoljni kao ti. Nisu svi tako besni, ogorčeni i premoreni. Ima sveta, izgleda, koji uspeva da živi neku drugu normalnost (ili je već prošao kroz sve svoje faze).
Sledi poražavajuća spoznaja da je to tvoj život. Da je ta praznina, rutina, robotizovana sputavajuća svakodnevica, tvoja realnost. Prestaješ da gledaš filmove, jer imaju srećne krajeve. Ne možeš da čitaš, knjige su izmišljene. Slušaš, osluškuješ i sve manje govoriš. Nemaš mišljenje koje je vredno izražavanja. Pokušavaš da govoriš sebi da nijedna prosečno normalna osoba nije naročito srećna, niti mnogo tužna. I tako živiš, utišano i prigušeno. Partner je postao stranac, nemaš pojma kako ste se toliko udaljili. Prijatelji i porodica su tamo negde, ne sećaš se kada ste se poslednji put videli i čuli, a i kad se čujete, ne pamtiš šta ti govore.
Život te nosi, kao talas. Podiže te i spušta, razvlači po pučini i treska o obalu. Voziš se nekako, ali to nije prijatna vožnja. Niti možeš da je zaustaviš, niti možeš sasvim da se prepustiš. Malo ti je muka, ili ti je malo više muka. Talasaš dalje.
