Možeš da im se diviš i da im zavidiš (a sigurno ponekad osećaš i jedno i drugo), ali ne možeš da budeš kao oni. Kao što ni oni ne mogu da budu kao ti. Svet ima tu nesreću da nema puno takvih kao što si ti. I tu sreću da ima tebe i tebi slične. Svetu treba više srca, više ljubavi, više obične ljudske dobrote i topline, više privijanja na grudi, više prihvatanja, više opraštanja i razumevanja. Više takvih kao što si ti. Eh, kad bi svi bili… pa dobro, imaš pravo da maštaš. Oni sa viškom kapaciteta za davanje ljubavi, saosećanja, razumevanja, oni spremni da pruže ruku i pridrže bilo koga ko pada pred njihovim očima, spremni da poklone i ne očekuju ništa zauzvrat, oni „naivni“ što veruju da u svakome ima dobrote, koji komuniciraju sa svima direktno srcem, kroz biće, zaobilazeći prepreke intelekta, uzrasta, jezika, pola, vere, statusa – oni su strateški raspoređeni i imaju pune ruke posla.
Zato i ne mogu da sretnu jedni druge, ili se ponekad sretnu u prolazu, prepoznaju, izgrle se, pruže jedni drugima podršku i nastave dalje, jer ima toliko onih kojima su potrebni. Toliko sebičnih, nevoljenih, tužnih, ukletih, povređenih, odbačenih, uobraženih, ranjenih, oštećenih, nesvesnih, bolnih i prebolnih – kad gledaš svu tugu i jad ovog sveta, pitaš se zašto ne čuješ lelek i zapomaganje na sve strane, zašto suze ne pršte kao provala oblaka, zašto nebo ne odjekuje od krikova? Gde su sve te emocije, gde je sav taj pulsirajući bol?
