U našim glavoboljama i dušoboljama, u našem ćutanju pred zidovima koje smo podigli između sebe i drugih, u našem umoru i preumoru koji nam odlično služi da se stropoštamo izmoždeni u san i da ne mislimo i ne osećamo, u našem jurcanju i rmbanju, u svemu onome što moramo (jer moramo) što ne možemo (jer prvo moramo ono što moramo) u našoj borbi sa sobom i svetom, u našem gardu. U jednoj ruci držimo mač i pokušavamo da njime vitlamo preteći, dok drugom rukom vučemo lanac kojim smo vezani za čudovište straha i istovremeno nastojimo da leđima pritisnemo i osiguramo vrata tamnice u koju smo nagurali sve čega ne želimo (i ne možemo) da budemo svesni i što stalno grebe i udara na ta vrata, u prirodnoj težnji za svetlošću dana. Branimo se i napadamo i stalno smo ugroženi i tako živimo, ne stižući da plačemo, da se smejemo, da izgaramo u strasti, da se dajemo do kostiju…
Imaš više nego drugi i stalno si u poziciji da daješ? Samo nastavi. Možda je karma, možda je to tvoj zadatak na planeti, možda si luda i trošiš sebe uzalud, možda si totalno uvrnuta i naopaka i teraš uz vetar i celom svetu bodeš oči, jer šta si ti, nešto posebno? Samo nastavi. Rasipaj svoj dar i svoje emotivno i duševno bogatstvo, jer ono tome i služi. Kod Boga na istinu odlazi se praznih ruku.
Pročitajte još i ovo:
Stvari koje ti niko nije rekao o zaljubljivanju u najboljeg prijatelja
Znaci koji ukazuju da se veza gasi
Ako sumnjaš u svoju vezu – ovaj tekst je za tebe
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografija: www.instagram.com
Aleksina Đorđević
