Zato moraš da se preispituješ. Potrebno je da uvažiš svoju sumnju i da odgovoriš na sva pitanja koja ti tvoj cinizam ili zdrav razum (a verovatno i jedno i drugo) postavljaju i da to radiš dok ne potrošiš sva pitanja i ne pronađeš sve odgovore. Inače će tvoja sposobnost za ljubav biti ugrožena.
Možda sumnjaš da te partner voli onoliko koliko tvrdi. Možda sumnjaš da nije dostojan poverenja koje mu pružaš. Možda se pitaš da li uopšte imate budućnost. U stvarima srca niko nije dovoljno svestan da bi bio dovoljno miran.
Neprijatan osećaj neizvesnosti može se razviti iz nepoznatog razloga – ne vidiš odakle dolazi, a tu je i traži da ga primetiš i uvažiš. U nečemu drugom, tvoja borbenost i spremnost da čuvaš svoju vezu može da reaguje na očigledne znake i da angažuje svu tvoju svesnost, ali zato može da propusti suptilne signale, koje nije trebalo propustiti, jer sada kad su očigledni, više nije lako, a možda ni moguće popraviti stvari. Ne znaš razliku – kada se pojavljuje nešto što je trip, ili da li nešto malo i nebitno ima potencijal da se razvije u katastrofu, ne možeš znati da li nešto preuveličavaš, ili nešto dovoljno krupno uopšte ne primećuješ.
Ali osećaš. Sumnja je taj znak. To što se uopšte pitaš i preispituješ jeste znak da to i treba da radiš. Da sve pretreseš sama sa sobom, a zatim da to isto uradiš i zajedno sa partnerom. Bez maski, bez kalkulacija, bez da mu štediš ego i da se plašiš da ga ne naljutiš ili ne povrediš. To što uopšte sumnjaš, znak je da postoji nešto što nije istinito i da je sada vreme da se sa tim suočiš.
