Ne postoji pravilo o tome koliko je vremena potrebno da pređete preko nečega, da prebolite, da odbolujete, sastavite se i nastavite dalje. Koristimo pojmove “pustiti” i “krenuti dalje”, kao da treba da pustite nešto što držite u ruci, ili samo da otvorite vrata i prođete kroz njih. Ali, kada je u pitanju puštanje i nastavljanje, uvek se radi o teškim i bolnim stvarima, o nečemu što se okončalo i zbog čega duboko patimo. Možda smo izgubili nekog bliskog, ili proživeli raskid ili razvod, ili smo na neki način iščupani sa svog mesta i presađeni negde, gde ne znamo kako da počnemo i gde nismo hteli da budemo (u prenesenom značenju, ili u bukvalnom).
Kako samo da pustite nešto što vam nije u rukama i što uopšte i ne držite – nego ono drži vas. Kada tugujete, ne osećate da ste vi tužni i da je povreda došla iz vas, nego vas je nešto sa strane žestoko ranilo i povredilo, a i tuga kao da je došla spolja – sručila se na vas, preplavila vas i nosi vas poput bujice. Nemate nikakvu kontrolu, ne možete da upravljate, pokušavate da se ne udavite, a neko vam govori da pustite? Šta da pustite, kad uopšte ništa i ne držite, upravo nemate ni za šta da se uhvatite i ne vidite ni jednu mogućnost za bilo kakvu voljnu akciju.
Ne postoje vremenski okviri u kojima treba da prebolite, pustite i krenete dalje. Niko vam ne može reći koliko dugo će vas bujica nositi, ali to će verovatno biti dotle dok ne osetite da ne želite da se udavite, da ste umorni od toga da samo držite glavu nad vodom i da vam se smučilo više da budete mokri, hladni i bolni. Tada ćete se, poslednjim snagama domoći neke obale (one bliže) i sručiti se na tlo. I neko vreme ćete se samo boriti za dah. Puštanje i nastavljanje dalje će ličiti na učenje da dišete bez vode u plućima, da umirite ubrzano lupanje srca i odmorite upaljene mišiće. Da se odmorite od paklenog napora tugovanja, koje vam je oduzelo najeći deo životne energije.
Ali kada se povratite, prodišete, promrdate, i ponovo počnete da reagujete na sjaj sunca, miris kiše, cvrkut ptica, moći ćete da sagledate to puštanje i nastavljanje.
Zašto ne možemo da pustimo, pre nego što se prepustimo?
Nije u ljudskoj prirodi da pušta i odustaje. Ako se nađete usred bujice, prepustićete se toku, ali borićete se da ostanete živi. Nećete odustati, nećete pustiti onu jednu nit, makar ona bila goli instinkt, strah ili obična navika. Ustajaćete ujutru i kuvati sebi kafu i paliti cigaretu, čak i ako u tom ritualu ne nalazite nikakvo zadovoljstvo, obavljate ga potpuno automatski, čak i ako vam kafa ostaje nedopijena, a cigareta izgori u pepeljari. Nameštaćete krevet, ješćete, kupati se, spavati, razgovarati sa ljudima, bićete poput robota, ali radićete sve te stvari, pravićete sve gestove uobičajenog života, i onda kada se taj život prekine, kad vam je nešto vitalno iz njega istrgnuto, kad ste toliko izbezumljeni od bola, da ste potpuno otupeli.
