Pa ćete jednog dana osetiti ukus te jutranje kafe, ili ćete shvatiti da je pijete hladnu, pa ćete skuvati novu. Ili će vas opeći, pa ćete srkutati pažljivo. Obratićete pažnju. Nasmejaćete se nečemu, od srca, kao da ste zaboravili da vas nešto boli. Trgnućete se i prekorećete sebe – kako ste mogli da se radujete, kad time izdajete svoju bol? Da, uhvatićete sebe u tome kako ne puštate, kako se čvrsto držite onoga što ste znali i imali, iako vam jedina veza sa tim – bol.
Zato ne puštamo. Jer ako pustimo, bojimo se, izdaćemo sebe, izdaćemo ljubav, zaboravićemo umrle. I ne treba da pustimo samo njih, te koje smo izgubili na ovaj ili onaj način, već sebe, onakve kakvi smo uz njih postali, kakvima smo se izgradili i sa čime smo se identifikovali. Kad ode ljubav, kad se prekine veza, kad nekog izgubimo, zajedno sa tom osobom odlazi veliki deo nas, sve ono što smo bili samo sa njom, što smo sa tom osobom delili i voleli. Možda treba da pustimo ono što smatramo najboljim delom sebe, a to je vraški teško.
Ne radi nam se sve ispočetka, ne stvaramo se sami sebi iznova, bez nekoga sa kim smo već bili stvoreni i celi. Ne radi se o tome da treba da popunimo prazninu, zakrpimo rupu – jer to nije moguće. Gubitak ostaje i praznina ostaje. Već o tome da treba da nastavimo dalje i da nađemo sebe u drugim odnosima, ljubavima, interakcijama, sadržajima – koje više nikada nećemo deliti sa nekim ko više nije pored nas. I kad dođe neko drugi, on neće ispuniti prazninu, niti to treba da radi – to će biti neko nov, sa kim ćemo imati drugačiju i novu sreću, nove intimne šale i šifre, nov odnos, u kome treba da učestvujemo celim svojim srcem, uključujući i prazna mesta u njemu.
Ne pravite od bola svetilište – jer život nije spomenik. Slavite život i ljubav, tako što ćete živeti i voleti, sve dok živite. To je zadatak za sve koji puštaju i nastavljaju dalje, to je zadatak za svakog ko još uvek diše.
Naslovna fotografija: instagram.com/ootdmagazine
Brankica Milošević
