Tumarao sam praznim ulicama, misleći da negde tamo i postoji neko ko će me usrećiti, ne mogu reći za ceo život, to ću saznati tek kasnije, ali sada, ovom sadašnjem vremenu, da. Ona.
I kad legnem i ustanem, prva misao je ona, nemajući vremena, a ni želje, da pogledam u neku drugu. Voleo sam je, dao svaki deo sebe, slušajući kako je zaboravila voleti i kako je to biti nečiji.
Mislio sam i znao da količinu ove moje ljubavi ni ludak ne bi umeo da uzvrati, bojao se, ostaću sam, ali nisam otvarao karte pred drugima, opet, smatrao sam da je ta ljubav samo moja.
E, zbog toga sam imao dokaze i bio ubeđen da muškarac ume da voli, ali samo ako pronađe tu varnicu i kariku koja je dugo nedostajala njegovom toku života kako bi bio povezan.
Nisam tražio velike reči sveta, ja sam ih pričao i pisao, niti najdivnije poljane cveća, sam sam ih pravio i donosio joj na vrata kada mi je govorila da sam najgori. A znao sam da me voli. Samo, eto, ne kao ja nju.
