Nisam ni naručivao najlepše pesme dok je pored mene, pisao sam joj i iste pevao.
Moje je bilo da je volim, jer sam je zbog toga pronašao, naučim da ne bude hladna i da je zagrljaj siguran pokret, ali slabo je učila ili nije htela.
E zbog toga, ja imam primer da nismo neandertalci, umemo da volimo, ali ne svaku i uvek.
Kasnije sam pisao pesme njoj, a nije bila tu, brao cveće, a ono se sušilo u mojoj sobi. Kasnije, nijednu nisam voleo tom jačinom, jer uvek ima ta jedna koju volimo poput sebe i više od sebe, koja nam daje smisao za život, iako ne voli romantiku.
Kasnije sam shvatio da zaborava nema, samo dozvoliš vremenu da ublaži bol i zagrliš drugu, jer je tako rečeno, al’ isto neće biti nikada.
E, zbog toga smo nekada hladni, jer čekamo tu jednu jedinu koja nam uzima sve, kojoj dajemo sve, svesni da na kraju ostajemo bez nje, ali sa velikom životnom pričom.
I onda, pustimo da prođe, to vreme prokleto…
Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo”, Elsa Triole
