Svi odgovori koje tražiš, nalaze se u tebi – ponekad toliko duboko, da moraš dugo da tragaš, raskopavaš sloj po sloj, zastranjuješ, odustaješ i vraćaš se mukotrpnom poslu. Ponekad zaključiš da ne možeš da pronađeš odgovor i da moraš da prihvatiš stvari takve kakve su i da odustaneš od ispitivanja. Ali i to je deo procesa i odgovori stižu, makar sa godinama zakašnjenja. Kad se pojave, odmah znaš. I jasno ti je da ranije nije moglo, da nisi imala to razumevanje i da nisi još bila na potrebnom nivou ličnog razvoja.
Najčešće, međutim, odgovori su vrlo blizu površini, sadržani u naboju osećanja, koja se obrušavaju sa svih strana. Osećaš se preplavljeno i zbunjeno, u magli si, jasnoće niotkuda, a ipak odgovori su tu. Čekaju da nanjušiš trag i kreneš za njima. Trag je ono što prepoznaš kao istinito. Jedna ključna reč u definisanju osećanja može te dovesti do pravog pitanja, a kad postaviš sebi pravo pitanje, već juriš u susret odgovoru, koji juri u susret tebi. Ponekad, taj susret je zagrljaj rastavljenih. Ponekad je čeoni sudar od koga lobanja zvoni danima. Ali, osećaj je isti – olakšanje. I čuđenje, kako to ranije nisi uvidela, kad je tako očigledno. Stvar je u tome što ranije nije bilo očigledno, nego je to postalo tek kad si shvatila.
Potrebno ti je vreme da dođeš do pravih pitanja. Možda ćeš izmučiti sebe pogrešnim pitanjima (gde sam pogrešila, šta nije u redu sa mnom, da li sam uopšte normalna…), možda ćeš svaki put završiti u suzama, koje donose bar privremeno olakšanje, sprečavajući eksploziju u glavi. Ali kad nanjušiš trag, kad nešto pritisne okidač koji podiže magleni zid, osetiš u sebi pribiranje, fokus i znaš da barataš alatom za otkrivanje onoga što ti je do sada prolazilo ispod radara. Jednostavan je to alat, poput baterijske lampe. Uperiš svetlost u mrak i vidiš šta se tamo sklupčalo.
