Samo što ne znaš uvek kako se pali ta svetost, jer se okidači nalaze na različitim mestima. Ponekad ti se čini da ti je lampa beznadežno prazna i da se baterija nikada neće ponovo napuniti, da je ništa neće uključiti. Isprobavaš, klikćeš, nerviraš se – ništa, mrak. Ponekad pomisliš da bi ti taj beskorisni alat poslužio jedino da nekoga mlatneš po glavi. Ponekad je okidač pomisao da sebe udaraš u glavu. Može li čovek sam sebe da onesvesti udarcem? Možda ako se dovoljno zaleti i glavom nabode zid. Pomisao o nasilju nad sobom ponekad otvara neke brane iz kojih kuljaju zaboravljena i potisnuta osećanja i slike. Neko te je udarao, kad ti je bila potrebna nežnost, razumevanje i prihvatanje. Možda ne stvarno, ali verbalno i emotivno. Možda si čula da si beznadežna glupača, da si bezobrazna i treba da se stidiš – kad ti je bilo potrebno objašnjenje i uputstvo, dobila si prezir, ljutnju i gađenje. Dobila si smernice za sva ona pogrešna pitanja – šta nije u redu s tobom, gde si pogrešila, da li si normalna…
Ponekad, treba mnogo da izmučiš sebe takvim pitanjima i gušenjem u suzama, dok ti ne dosadi da budeš bespomoćna, tužna, mala i uplašena. Dok ne sakupiš ličnu moć i njome ukrešeš varnicu svetlosti u svojoj ispražnjenoj baterijskoj lampi, koja malo zatreperi, pa se odjednom uključi i baci snop svetlosti na taj gusti komad mraka u tvojoj duši. A tamo možda nešto reži ili cvili, utrnulo od hladnoće i straha, unakaženo, izgladnelo, odavno bez nade da će ga neko videti, nahraniti i napojiti razumevanjem i oproštajem, ugrejati i isceliti ljubavlju.
Tvoje srce je azil za izgubljene odgovore, oni se tu sakupljaju i jedni drugima pružaju podršku, isceljuju se i rastu i ohrabruju te da tragaš dalje, noseći lampu na gotovs, spremna da slediš svaki trag i uperiš je u svaki mrak. Ili da njome zamahneš i tresneš neku budalu koja se krije u tvojoj glavi.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Aleksina Đorđević
