Imam dva dana radnog staža i to na crno. Jedan dan sam lepio deklaracije na italijansku hemiju i hranu za pse, drugi dan sam utovarao tepihe u kamion. Fizički posao je bolji. Dođe kao dobra zamena za trening. Bavim se muzikom već 10 godina, pisanjem možda koju godinu više. Nisam školovan ni za jedno, nisam obučavan. Sam sam skidao fore od prijatelja i saradnika. Učio, izmišljao i rovario po istoriji i sebi. Za tih 10 godina stvaranja zaradio sam malo više nego za ova dva regularna radna dana. I ta stvaralačka kinta mi je uvek bila draža. Od tih para sam išao da vidim Van Gogove (Van Gogh) slike u Orseju (Le musée d’Orsay) u Parizu. I kao budala, kao da sam u nekakvoj sauni, sedeo sam dva sata među njegovim slikama i pokušavao da udahnem inspiraciju. Od te kinte išao sam prošle godine u Češku na “Hip Hop Kemp”, jedan od najvećih hip hop festivala u Evropi. Nije mi to dovoljno, hoću da živim od onoga u čemu jedino uživam, u stvaranju. I hoću da stvaram onako kako osećam. Muzika, film, književnost, fotografija – zaista mi nije bitno.
Ne volim savremenu arhitekturu, volim duh starog Beograda, obožavam stare gradske face poput Dušana Prelevića – Preleta. Zato što su pijani prkosili zlim facama iz budućnosti. Zato što su svakim svojim sledećim udahom prkosili sistemu koji je težio da ih ukalupi. Zato što su bili prepuni priča. A priče jedine ostaju nakon svih nas. Priče i par vanvremenskih dela, ako nas posluži sreća i kreativnost. A ja volim svoju kreativnost. Ona je kao mladež ili ožiljak na licu. Neki ga nose s lakoćom, čak i s ponosom, a neki se ipak stide te male nesavršenosti. Al’ ne mogu sad da se bavim stidljivima. Takvi su mi oduvek unosili nervozu, jer uvek deluju kao da kriju nešto.
Ljudi kojima se divim su uglavnom bili pijanci, pa sam i ja valjda povukao ka kapljici po ugledu na njih. Ljudi kojima se divim su promenili pogled drugih ljudi na svet. Dostojevski (Dostoyevski), Bukovski (Bukowski), Marli (Marley), Kjubrik (Kubrick). Pijan ću se teško setiti još hiljadu onih koje sam zaboravio. Ne trudim se da budem kao oni. Trudim se da pred ljude iznesem nešto svoje, pa makar bilo i đubre. To se valjda zove originalnost. Koktel sastavljen od tvrdoglavosti, samouverenosti i orela mog ega. Zanimljive žene u svojoj okolini pretvaram u svoje muze i zaljubljujem se u njih istom brzinom kojom pišem poeziju koju bude u meni. Najtragičnije ljubavi su uvek najbolje priče. Ne volim kliše ljubavi. Ne volim kliše žene.
Skoro sam naučio da živim za trenutak i prestao da planiram budućnost. Sudbina ne voli savršene planove, a realnost je uvek bolesnija od mašte. Zaljubio sam se u trenutak zore koji traje manje od pet minuta, i u ženu koja mi ga je otkrila. Naravno, bila mi je muza. Naučio sam i da je moral subjektivna stvar. I to sam naučio od žene. Globalno formalno normalno oralno moralno. Znakovi jednakosti ili nejednakosti između ovih pojmova zavise od osobe do osobe i nema tog sistema koji će me indoktrinirati tako da mislim drugačije. Za neke sam car, za neke mentol. Ali ne opterećujem se ja time. Ja sam hedonista. Uživanje je jedino što mi je bitno u vezi sa tim. Nemam ja ništa od tuđih mišljenja.
Kapiram da se do sad bar pola vas zapitalo o čemu ovaj ludak piše? To je dobro. Zato što će vam kraj priče onda biti još gotivniji. A i oni koji ovo ne mogu da skapiraju su verovatno odustali još posle prvog pasusa. Umetnost mora da izaziva, zar to niste naučili do sad? Mora da vas ugrize za nogu, lice ili dušu. Svojom lepotom, svojom iskrenošću ili bilo kojim svojim drugim vitalnim organom mora da zagrize i ne pušta dok ne otkine deo duše i ostavi svoj potpis. To joj je posao. I vekovima ga već obavlja bez greške. Za razliku od nas, koji smo sve samo ne savršeni. I to je naš posao, koji odrađujemo vekovima.
A moj alibi? Iskreno, jebe mi se da se pravdam ikome za bilo šta. Ja imam autorska prava na svoj život. Tako da tu sam da prošetam svoju umetnost bez brnjice i da je nahuškam na par slučajnih prolaznika. Ako je već to nekome toliko bitno.
Nemanja Lukić je turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
