Prisetite se svojih tinejdžerskih dana, doba bezbrižnosti, potrage, pravih vrednosti koje su se tada učile, ili nisu? Možda vam baš ovaj tekst pomogne da uočite propuste.
Doba nevinosti
Kada se osvrnem na đačko doba – koje je bilo nezaboravno, puno lepih, iskrenih emocija, dečijih dogodovština, nasmejem se i srce mi je puno. Nije to bilo tako davno i nisu se u periodu mog školovanja nosile uniforme i bila Titova pionirka, ne, ne, ništa slično, ali da sam generacija reformi – to se može reći. Fascinantno jeste da, iako se generacije koje su svega par godina mlađe, rođene 90 i neke, ponašaju kao da su deo tog tragičnog perioda, kojeg se svi sećamo sa tugom, dok generacije rođene tada, izgledaju kao da bi se vratile. Način odevanja: air-max patike, šuškavci koji se vraćaju, goli stomaci, streč suknje i napadna šminka – samo su neki od prepoznatljivih fenomena devedesetih.
Nažalost, tragično jeste to što mladići i devojke koji promovišu danas taj stajling nemaju blage veze šta promovišu. “Grand” se promoviše na svakom ćošku, jeftin izgled koji obećava bogatu budućnost – barem o tome sanjaju, ali realnost im je sasvim drugačija. Gde se izgubila ta nevinost dvadesetih godina? Tek što su napunili 18, već su postali bitni i odrasli. Prošlo je par godina, došla 22, treća i dalje smo na 18 – kao da je vreme tada stalo. Pravo pitanje jeste: “Gde je zapelo?”
Izgubljene Alise
Nedavno sam se vozila autobusom, uveče, oko deset sati. Na sedištima ispred mene sedele su tri devojčice od nekih 17 godina. Bile su oskudno obučene, providne helanke bele boje, jakne napumpane, poluotkopčane – da bi se videlo šta je ispod toga, a ispod – šljašteće majice sa izrezima. Sam utisak da su sve tri uniformisane bio mi je vrlo interesantan, jer to govori koliko nemaju izgrađen identitet, ukus i predstavu o tome šta je kič i šund i kako se treba oblačiti za izlazak, stoga i imati u vidu da kroz gradski prevoz ne treba ići polunag. Konverzacija koja je tekla između njih bila mi je još interesantnija. Pričale su o četvrtoj devojci, koju su oslovljavale sa ortakinja, ali na osnovu teme koju su o njoj pokrenule, nije se moglo tek tako lako steći utisak da je dobra ortakinja.
Ključ konverzacije jeste bio taj da kada je jedna od njih rekla da njoj nije problem da se skine pred dečkom, na bilo kom mestu, kako bi dobila ono što želi, za razliku od njihove ortakinje koja “nema herca”, kako su rekle. Njihova nadmetanja o tome šta bi uradile, šta mogu i kikotanje, dok su ljudi oko njih samo zabezeknuto slušali i odmahivali glavama. Iako imam 25 godina, mogu vam sa sigurnošću reći da sam u tom trenutku pocrvenela, jer nisam mogla da shvatim šta sa njima nije u redu? Ili sa mnom, koja se u njihovim godinama igrala igre Cilja, ispred osnovne škole, iako sam bila u gimnaziji. Da li su generacije toliko napredne, da se preskače detinjstvo i odmah uskače u krevet sa bilo kim, ili su se vrednosti toliko poremetile da su se sedamnaestogodišnje Alise toliko izgubile, da ne mogu da pronađu pravi put vrednosti?
Alisa, probudi se, svetla te budućnost čeka
Možda ste i sami imali priliku da vidite sličnu sliku kojoj sam prisustvovala, mada kada se prisetite – nemate ni šta da dodate, ni da oduzmete, već samo da slegnete ramenima. Da ne biste kada god vidite nešto slično – da li to bile polunage devojke, namršteni momci, koji jedva čekaju obračun sa nekim ko ih slučajno pogleda ili taj razuzdani stajling devedesetih – okretali glavu i pravili se da to ne vidite, sprečite to. Ukoliko imate mlađu sestru ili brata, ukažite im kakva ih budućnost čeka, ako se budu kretali tom stranputicom. Pokažite im koje su prave vrednosti, da postoji drugačija i kvalitetnija muzika od “grandovske”. Postoji bezbroj kulturnih ustanova, koje bi mogli da posete sa vama, na vašu inicijativu, jer njima to ne bi palo na pamet.
Nažalost, jeste tako, to treba prihvatiti – da su se vrednosti izgubile, nema iskrenog prijateljstva, novac je prestiž, dok se duhovne vrednosti spominju kao jeftine šale, gde su ljudi sa vrednostima budale koje drže do sebe, i nemaju prava na to – jer drugi to ne poštuju. Razmislite u šta će nam se pretvoriti budućnost sa takvim tinejdžerima, neki od njih će postati lekari, ekonomisti, političari ili pedagozi ili možda neće, jer je taj put za njih pretežak, a njihove ambicije male. Kakva budućnost ih zaista čeka? Probudite ih dok je vreme, ili da im pošaljem kolektivnu poruku: “Probudite se dok nije prekasno, budućnost jeste u vašim rukama – iskoristite je na pravi način.”
Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” – njena definicija.
