Četiri devojke sedele su u kafeteriji ispijajući vreli, mlekom razblaženi, kofeinski napitak. Uživale su u ritualu razmenjivanja tek stečenih iskustava, prepričavanju događaja i srkanju iz jednostavnih, belih šoljica. Izbegavale su temu zbog koje su se osećale potišteno, zato su tračevi iz komšiluka tupeli zube i terali na grohotan smeh. Delile su istu misao i postiđene pokušavale da obuzdaju potrebu da o tome govore. Svaka, i najkraća tišina mučila ih je željom da isprazne teret iz ljubavnih torbica. Prijatelji pomažu kad dođe vreme da se nagomilano smeće izbaci. Preboljene ljubavi ostavile su čudne praznine ovim mladim dušama, o kojima ne znaju kako da govore. Ili su se plašile.
Napokon, jedna od njih prekinula je pozorište viceva. Tršava plavuša, okruglastih očiju, gledala je zanemele gospođice, očekujući reakciju. Uzdahnula, priznala razočarenje i okarakterisala se kao “Solo”, na šta su prisutne dame sažaljivo pogledale, skrstile elegantne prste i učlanile se u klub. Šta za njih znači “samoća”? One su ostale bez partnera i to definišu kao usamljenost, ne pomišljajući da su same sebi najverniji partneri. Uostalom, imaju jedna drugu. Svi ti saputnici, visoki i u stalnoj erekciji, su bili jedini izvor sreće. Zar je moguće?
Ljudski odnosi, bilo koje kategorije, su relativni. One to znaju, ali su potisnule tu činjenicu. Nisu se vezale za “savršene” muškarce čiji su ih tvrdi bicepsi grlili, već su svoju sreću uslovile idejom da sa njima ostvare ono što im je prvi peting nametnuo – on je Taj. Osećam blago sažaljenje, jer se upravo mire sa činjenicom da su pogrešile. Uživale su u plodovima emotivnog i seksualnog sklada, ne razmišljajući o prolaznosti sezone.
Ljudska je potreba traganje za delićem slagalice koji nedostaje. Da li nas srodna duša upotpunjuje? Ili ipak postoje stvari koje bi nas učinile srećnim, a nisu povezane sa drugom osobom? Muškarci su oduvek uživali lavovsku slavu i dominaciju u zagrljaju više članica čopora. Za njih je “single” status kompliment u društvu, a za žene znači automatsku diskriminaciju.
U oba slučaja mislim da je glupo. Zar ne mislite da je patetično da ljudi izgrađuju ljubav prema sebi pomoću sporednih uloga i statista? Ko uopšte nameće ovakve stavove? Ne mislim da je nečiji emotivni status relevantan kada sa njim želim da uspostavim poslovnu saradnju, prijateljstvo ili nešto treće. Isto tako, ne mislim da je ljudska jedinka vezana u paru. Sve dok smo povezani s realnošću nismo sami.
Gutajući poslednje ostatke sa dna šolja, kao da su rešavale svoje tužne dileme. Sve je lakše kad se teret oslobodi barijera, ali i dalje nisam sigurna koliko su naučile. Nije važno da li su u emotivnoj vezi. Za sad nisu, ali biće. Možda je nekad bolje izaći iz okvira monogamije, uživati u flertu i kreiranju individualne svesti ( bez one bračne devize “mi smo ovo, mi smo ono” ). “Solo faze” mogu biti iskorišćene korisno. Život je igra bez pravila, ili igra čija pravila kreira svako za sebe. Nigde ne piše da moramo biti u vezi. Premotavajući film, prisećaju se kako su od prvih tinejdžerskih dana opsednute analizama šta suprotan pol želi, kako da ostvare svoj san, pronađu idealnog i da li on uopšte postoji. Emotivne fikcije mogu postati večna opsednutost, tada sreća lako prođe neopaženo. Troše energiju, upadaju u razočarenja i patnje. Sve što treba je da dozvole da im život sam ponudi iskušenja. Zagonetke koje će rešavati spontano, baš tako, zajedno, uz nezamenjivi ukus espresa s mlekom.
Moja emotivna žrtvovanja su prošla isti potres. Zato, upoznavanje sa sobom i mirenje sa onim što jesam, doprinelo je da zavolim sebe i tako dopustim da budem voljena.
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
