Izašao sam iz voza putničke klase, svež i mirisan posle noći provedene u hodniku pored vrata WC-a. Glava mi je volumizirana šljivovicom na koju sam prešao kad mi je nestalo piva. Na sebi imam crni šorts, majicu isflekanu od piva i bele patike na kojima se još vide tragovi sinoćnjeg čipsa. Govoreći jezikom supermarketa – vidi se da sam ostavio 250 dinara u Maxi-ju pred polazak i da sam sad bez dinara. Svojim izgledom jednostavno pripadam svetu koji sanjiv izlazi iz voza u ovom divnom morskom mestu. Naginjem novu flašu rakije koja mi se, nekako, našla u rukama i ponovo sam u filmu uživo i trudim se da što bolje odigram ulogu koja mi je dodeljena.
Na plaži sam video neke ljude kako piju pivo! Kako im zavidim, imaju hladno pivo! Želim da se družim sa njima, želim da pripadam tom svetu. Primetio sam jednog Debelog ispred kojeg je stajala najveća gomila limenki. Prišao sam mu i sa osmehom ga pozvao da se sa svojim prijateljima pridruži mojim ortacima i meni u partiji fudbala na pesku. Debeli nije umeo da trči i dva puta je pao preko lopte, ali ja sam bio dovoljno uporan i snalažljiv da mu pomognem da dâ pobednički gol. Pomogli su mi ortaci, razumeju me, ipak su oni isti kao ja. Radovao se kao dete. Moje oči su se caklile pri pomisli na sve njegovo pivo dok sam ga grlio pretvarajući se da se i ja radujem. Posmatrao sam gomilu njhovih hladnih limenki piva i znao sam da sam konačno tamo gde sam oduvek želeo da budem. Debelog sam brzo napio svojom mlakom rakijom i onda sam se na miru posvetio ispijanju sveg tog piva koje je samo čekalo na mene, da bude popijeno.
Kada se Debeli probudio, poveo me je sa svojim drušvom u bungalov koji su iznajmili. Bio je to jedan od dva najlepša bungalova duž cele plaže. Tu me je upoznao sa svojim ortacima. Svi su bili poznati i tako puni piva, oči su mi sijale gledajući ih. Bili su tu Gvinet Poltron, Puf Tedi i još mnogo poznatih pivopija. Stajao sam i smeškao se, vešto igrajući svoju ulogu. Neki od njih me je sigurno prozreo jer svi oni bar jednom u životu budu Debeli. Nije me bilo briga. Samo sam tražio priliku da ostanem nasamo sa njegovim frižiderom i dragocenim pivom koje sam pio nemilice. Čitave večeri sam ga grlio onako znojavog, pričao svima kako je bio odličan u fudbalu, kako su ga ribe oduševljeno gledale. Njegov znoj mi se slivao niz lice, ali bilo je dovoljno samo da pomislim na njegovo pivo i odmah bih zaboravio na te odvratne kapljice na svojim usnama. Kada sam video da je Debeli totalno pijan ispričao sam mu tužnu priču kako sam negde izgubio novčanik i da ne znam kako ću se sutra vratiti kući. Ubrzo smo se obeznanili i zaspali.
Probudio sam se mamuran. Nenametljivo i nežno spustio mi je koverat pored glave. Ostavio mi je kartu za voz i malo para da kupim burek, nenametljvo i u tišini, kao da je ljubavno pismo. Uskoro je počeo sa mnom da deli san o novom zajedničkom fudbalu. Skoro da je poverovao da je to moguće. Željan golova i riba odveo me je u bar na plaži, gde sam ga za hladno pivo pustio da mašta o terenu i malim golovima na kojima će opet postići pobedonosni gol.
Mislio sam da ostanem sa njim još jedno veče, ali kada mi je rekao da je ostao bez para i da možemo samo da igramo fudbal požurio sam na voz. Odlazim sa mora ali vratiću se brzo. Čim pronađem novog Debelog!
Petar Ristanović je budan noću, jer je grad pod senkama mnogo lepši nego ogoljen dnevnim svetlom. Kad god zažmuri, vidi svet kakav bi voleo da bude i opsednut je traganjem za čarobnom kombinacijom reči koja će ga stvoriti.
