Vašingtone, dobro jutro, svako jutro! Ko bi rekao da ću doći kod tebe?! Novi život, izazovi, ljudi – sve. Sticajem raznih okolnosti, sudar slučajnosti i života doveli su do toga da delim prostor sa još pet osoba, ne žalim se, za sada.
Starbaksova (Starbucks) kafa u ruci, kesa “Forever 21” u drugoj, sa slušalicama u ušima pevam vesele melodije, prolazim pored muzeja “Madame Tussauds”, i osećam se tako moćno (neki bi rekli “prokleto cool”, ali ja ne). Letim i niko mi ništa ne može, dotaći ću nebo. Znam, zvuči kao kliše, ali tako je. Šta me briga, koristim to, trudim se da uživam u svemu.
Moram da priznam nešto – jesu Amerikanci sila, zaista. Počnimo od toga da im je pozivni +1, sve vam je jasno onda gde je Srbija u odnosu na njih.
Čovek se lako i brzo navikne na dobro. Ne vidim sebe ovde zastalno, ali četiri meseca je skroz u redu. Svaka promena je dobra, ako nije loša, zar ne?! Ovoj mojoj još ne vidim loše strane. Prija mi promena, priznajem, ali još više prija kada otvorim oči i ugledam poruke dragih ljudi.
Ovde imam previše vremena za razmišljanje, to je nekada loše, nekada dobro.
Nek teče vreme, stići ću ga ja
Uglavnom se svi bunimo kako nikad nemamo vremena ni za šta. Generalno, mi, Srbi, uvek smo u nekoj jurnjavi. Stalno se kasni, izvinjava, psuje u saobraćaju, a i van istog. Sada sam na mestu gde ljudi čak ni ne koriste sirene u kolima (čak ni u najvećem špicu), svi su opušteni, ljubazni, čudno?! Pa, da… i šta sad?! Toliko kukanja o manjku slobodnog vremena i sada ga imam pregršt i opet ne valja. Da li je to naš organizam navikao na brz (beogradski) tempo, pa kad dođe do toga da treba samo da sediš, uživaš i posvetiš se svojim mislima, nastaje problem, dosada?!
Svašta mi se mota po glavi, a opet ništa. Toliko tema za razmišljanje, toliko vremena, ćutanja, a premalo strpljenja. Treniram glad, živce, mozak i još svašta nešto. Nije loše ne raditi ništa, na trenutke čak i prija, ali videćemo u kakvom ću stanju biti ako ovo postane praksa na mom radnom mestu. Mada sumnjam, leto stiže – ćao, vetre, očekujem zanimljiva dešavanja, a do tada ću morati da se naviknem na sporiji tempo i dignem sve četiri uvis. Lepo je biti spasilac na bazenu, ipak… za sada. Lepo je biti na drugom kontinentu, za promenu. Vašingtone, laku noć, svaku noć!
Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.
