Svako od vas je u ranoj mladosti degustirao bar jedno od ova dva. A šta smo to sve osim navedenog u naslovu još radili kada smo bili mali i balavi, prisetićemo se sad. Da ne bude da blamiram samo druge, otkriću prvo šta je mala Milica volela da radi. Ja sam bila veliki fan Pavlovićeve masti, tamanila sam je kao čokoladu. Takođe sam volela da se pentram i zavlačim svuda (što ožiljci na mojim kolenima i glavi mogu i danas da posvedoče), tako da je mama morala pola godine pre prvog razreda da me ošiša na ćelavo, jer sam uvek kući dolazila puna vašaka.
Šoferšajbnu i haubu tatinih kola smo sestra i ja koristile kao tobogan, a više od mesec dana jednog leta nisam izašla iz kuće, jer sam se panično plašila da ću naleteti na neku zmiju. Mislim da sam bila ubeđena da će mi se osvetiti, jer sam pola prethodnog leta provela ubijajući ih (gađala sam ih kamenjem sa mosta dok su one plivale u obližnjem kanalu). Pričala sam da ću se udati za “dođovića”, tj. za dečka koji će da dođe u moju kuću da ja ne bih morala nikad da se selim, a do osnovne škole sam tvrdila da sam zaljubljena u nekog Dimitrija, iako identitet istog nikada nije utvrđen.
No, dosta o mojim biserima, da vidimo kako su ostali ulepšavali (i zagorčavali) život roditeljima i užoj i široj rodbini kad su bili mali.
Kao mali voleo sam da skupljam zmije i da ih pakujem u plastične flaše. Kada je baba videla šta radim dobio sam batine i naredbu da ih sve pustim. Ja sam, da bih joj se osvetio, sve zmije pustio u njenu kuću, a zatim pobegao na drvo, tako da je morala sama da ih juri. (mali Ivan)
Ja sam voleo da se rvam sa jaretom. Čak sam i pobeđivao dosta puta, ali je ipak on odneo završnu pobedu. (mali Aca)
Ja sam volela da jedem zid, a moj drug mrave. (mala Nina)
Meni su prve reči bile “To konjo luca”, pritom sam pokazivao na plast sena. Takođe sam se predstavljao imenom mog druga iz obdaništa, pa sam pričao da se zovem Igor Spasić. Kasnije sam ipak promenio u Ivan Tigrašin, zaista ne znam zašto. (mali Ranko)
Mali “anđeli”
