Svi smo manje ili više anksiozni u nekim oblastima i periodima života – strahujemo kako ćemo izaći na kraj sa kreditom ako ostanemo bez posla, da li će dete uspeti da upiše željenu školu, strahujemo zbog zdravlja i bezbednosti ljudi koje volimo, plašimo se da se ne razbolimo i ne postanemo nemoćni da upravljamo svojim životom – a svi ti strahovi umnogome podrivaju našu moć da održimo kurs i da sačuvamo stabilnost i zdravlje.

Navikavamo se da živimo u brizi, poplavljene duše koja je trajno preosetljiva na mogućnost negativnih ishoda. I ne primećujemo dokle smo doterali, osim ako primetimo da se ne osećamo lagodno kad brige izostanu i kad smo opušteni – trenuci i periodi sreće i blagostanja u nama izazivaju sujevernu bojazan u stilu „mora da će se nešto gadno desiti, čim mi je sad ovako dobro“.

naomi august 138149 unsplash 2 Anksioznost   poplava duše

 

Kao da time što nam stalno nije sasvim dobro, plaćamo neki mir, ispunjavamo nepisani ugovor sa sudbinom – ako smo stalno u nekoj meri pod pritiskom, zabrinuti i u strahu, onda nas taj pritisak, briga i strah neće poplaviti i udaviti, dozvoliće nam da funkcionišemo i da nekako živimo.

Ne vidimo da smo već u polavi do guše, ali osećamo i to se ispoljava tako što počinjemo da brinemo zbog toga što toliko brinemo, čime ne pokušavamo da nađemo rešenje i olakšanje za svoje stanje, već samo produbljujemo anksioznost.

Osećamo dugotrajan pritisak i to opisujemo kao da smo „na ivici“ da osećamo „da pucamo po šavovima“ i strahujemo da ne izgubimo zdrav razum i da ne doživimo nervni slom. Stručnjaci kažu da zapravo ne postoji tako nešto kao što je nervni slom, da je to što tako opisujemo samo poplava duševne patnje, davljenje u anksioznosti, popuštanje brane racionalizacije i potiskivanja osećanja.

Comments