Svi smo manje ili više anksiozni u nekim oblastima i periodima života – strahujemo kako ćemo izaći na kraj sa kreditom ako ostanemo bez posla, da li će dete uspeti da upiše željenu školu, strahujemo zbog zdravlja i bezbednosti ljudi koje volimo, plašimo se da se ne razbolimo i ne postanemo nemoćni da upravljamo svojim životom – a svi ti strahovi umnogome podrivaju našu moć da održimo kurs i da sačuvamo stabilnost i zdravlje.
Navikavamo se da živimo u brizi, poplavljene duše koja je trajno preosetljiva na mogućnost negativnih ishoda. I ne primećujemo dokle smo doterali, osim ako primetimo da se ne osećamo lagodno kad brige izostanu i kad smo opušteni – trenuci i periodi sreće i blagostanja u nama izazivaju sujevernu bojazan u stilu „mora da će se nešto gadno desiti, čim mi je sad ovako dobro“.
Kao da time što nam stalno nije sasvim dobro, plaćamo neki mir, ispunjavamo nepisani ugovor sa sudbinom – ako smo stalno u nekoj meri pod pritiskom, zabrinuti i u strahu, onda nas taj pritisak, briga i strah neće poplaviti i udaviti, dozvoliće nam da funkcionišemo i da nekako živimo.
Ne vidimo da smo već u polavi do guše, ali osećamo i to se ispoljava tako što počinjemo da brinemo zbog toga što toliko brinemo, čime ne pokušavamo da nađemo rešenje i olakšanje za svoje stanje, već samo produbljujemo anksioznost.
Osećamo dugotrajan pritisak i to opisujemo kao da smo „na ivici“ da osećamo „da pucamo po šavovima“ i strahujemo da ne izgubimo zdrav razum i da ne doživimo nervni slom. Stručnjaci kažu da zapravo ne postoji tako nešto kao što je nervni slom, da je to što tako opisujemo samo poplava duševne patnje, davljenje u anksioznosti, popuštanje brane racionalizacije i potiskivanja osećanja.
