Istine su jednostavne. Ogoljene, sirove, proste, razumljive. One univerzalne sačuvane su u poslovicama, maksimama, sloganima.
I vrlo liče na apsolutne istine. Samo što ne postoji apsolutna istina koja u nekom momentu ne postane relativna laž.
Jer istine važe samo u granicama određene realnosti.
Ako sumnjate u postojanje brojnih realnosti, već ste doveli u pitanje jednu od univerzalnih istina.
Ako je za vas istina samo ono što vi doživljavate, vidite, percipirate kao realnost, ne zapitate se šta ima izvan vaših granica i ne priznate ono što vam druge realnosti očigledno serviraju, osim kao grešku, ludilo i besmisao, onda svakako imate pravo na sopstvenu istinu. U granicama sopstvene realnosti.
Priznavali vi druge realnosti ili ne, vaša apsolutna istina, zvezda vodilja, životni kredo u sledećoj realnosti će biti nepotpuna, manjkava i sumnjiva premisa, koju će možda neko skontati kao istinu iz neke druge realnosti.
Nije zlato sve što sija. Ko umije, njemu dvije. Tačno i tačno.
U zadatim društvenim okvirima, gde se drži do moralnih normi, pristojnosti i trajnih vrednosti, pa se zna za lažni sjaj, kao i za postojanu toplinu nekih neupadljivijih metala. A zna se i za suptilno zaobilaženje moralnih normi, pa je sasvim prihvatljivo da neko snalažljiv ume da iskoristi svoju poziciju i stekne materijalnu dobit, pod blagonaklonim ili zavidljivim pogledima jednako ili manje sposobnih.
Već u realnosti indijskog ašrama, i jedna i druga istina padaju u vodu. Prosto, ne mogu tako da se postave. Niti je moral tako glup da mu treba ukazivati na lažni sjaj, niti lažni sjaj može biti pomešan sa pravim. Niti zaslužuje ikakvu pažnju. A tek ovo o snalaženju i sposobnosti! Čik pokušajte da objasnite tu licemernu materijalističku filozofiju onima koji nemaju ni jednu, a kamoli dvije.
Na primer.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.