Velika dela čuvenih umetnika nastala su (uglavnom) kao posledica udruživanja dve velike potrebe, a to su glad i kreativni imperativ. Radili su ono što su umeli (slikali), nastojeći da sebi obezbede egzistenciju. Slikali su po porudžbini (carskih porodica), obrađujući vazda popularne religiozne motive, portretisali važne ličnosti, prilažući svoja dela porodičnim rodoslovima. Daleko od toga da su uvek bili inspirisani, jer su živeli u romantičnim i mističnim izmaglicama sopstvene fantazije – često su se dovijali, umirali u siromaštvu i dostizali tek posthumnu slavu i svetska priznanja, dok su se za života mučili (i zbog nesigurne egzistencije i zbog izmaglice u svojim glavama).
Ali, zašto su slikali autoportrete? To im sigurno niko nije naručivao. Verovatno ne zato što su hteli da ovekoveče svoju lepotu – Van Gog to sigurno nije imao na umu, mada mi je Direr sumnjiv, onako viteški produhovljen, sa svim onim loknama. Naspram Van Gogovog zavoja na odsečenom uhu, Direrova savršena kosa zaista izgleda kao delo sujete. Međutim, ako i jeste tako, svakako je u službi umetnosti – Direr je važio za slikara posebno veštog u prikazivanju gustine i sjaja krzna i dlake, a njegova sopstvena kosa mu je odlično poslužila da tu veštinu iskaže. Možda su im nedostajali modeli koji bi pozirali za portrete, a možda su imali potrebu da iskažu sebe kroz viđenje sebe. Pretpostavlja se da je Da Vinčijev autoportret, na kome izgleda kao proćelavi Gandalf, delo viđenja sebe kao starog mudraca, jer u vreme kada je nastao, on je imao tek oko 60 godina. Frida Kalo je kroz svoje autoportrete izrazila svoju snagu da se suoči sa realnošću i posledicama teške nesreće koju je preživela, Pikaso je kroz tri autoportreta, dva u mladosti i jedan sa 90 godina, prikazao transformaciju i iskazivanje realnosti kroz totalnu apstrakciju, Dali je to učinio u duhu svog nadrealističkog doživljaja sveta i samog sebe…
Umetnici ugrađuju sebe u svoje stvaranje, vitalno, duhovno i fizički. Pisci izražavaju sebe kroz aktere svojih romana, autobiografske momente iz života, iznalazeći istinu koju moraju (kreativni imperativ) da iskažu kroz tlapnje, sumnje i spoznaje svojih junaka. Slikari često likovima na svojim slikama daju svoje crte, oblikujući ih prema sebi, kao što je Bog oblikovao ljude prema svom liku. Stvaranje dolazi kroz samospoznaju, podsvesnim putevima, biće teži da se izrazi, gonjeno kreativnim imperativom, da spozna sebe i da predstavi sebe. Možda je autoportret potreba za konačnim prihvatanjem sebe, bez ulepšavanja. Za iznošenjem (i uznošenjem) svog duha, kroz materijalno, opipljivo, realno.
Možda Bog uopšte nije stvorio ljude prema svom liku, nego je bilo obrnuto – ljudi su stvorili Boga prema sebi, kao kolektivni autoportet, manifestaciju i krajnji domet ljudske duhovnosti i stvaralaštva.
