Danas je žena skoro uvek i skoro svuda, ravnopravni član modernog društva. Da bi dostigla današnji status morala je često da se bori za svoje mesto. Kao i u svakoj drugoj životnoj oblasti, ista stvar dešavala se i među umetnicima: žene su se borile za ravnopravnost, ali njihov broj bio je daleko manji nego broj njihovih kolega – muškaraca. Pa ipak, neke od njih, poput madam Labij-Gijar, ostavile su za sobom neizbrisiv trag svojom umetnošću i svojom ličnošću.
Adelaid Labij-Gijar (Adélaïde Labille-Guiard) rođena je 11. aprila 1749. godine u Parizu. Bila je najmlađe dete jednog pariskog trgovca. Već u mladosti, obučavao ju je minijaturista Fransoa-Eli Vinsent (François-Elie Vincent). Potom je sa njegovim najstarijim sinom Fransoa-Andre Vinsentom (François André Vincent) učila i slikanje uljanim bojama. Bila je član pariske “Akademije svetog Luke” i tamo su izlagana njena dela, a posle zatvaranja Akademije 1776. godine izlagala je i na “Salonu”.
Godine 1769. sa svojih 20 godina udala se za Lui-Nikolu Gijara (Louis-Nicolas Guiard), ali su se već 1777. rastali. Gijar je bila veoma ambiciozna i tokom perioda studiranja izlagala je svoje minijature i pastele. Da bi posle rastave sa suprugom povećala svoja primanja, Gijarova je otvorila atelje za učenike. Predavanje je bilo veoma važno u njenom životu i davala je časove sve do 1793. godine.
Godine 1783. madam Gijar postaje član Kraljevske akademije slikarstva i skulpture, istog dana kada i slikarka koju su smatrali njenom životnom rivalkom Luiz Elizabet Viže le Brun (Louise Élisabeth Vigée Le Brun).
Ipak, vrlo je moguće da je njihovo rivalstvo bilo samo proizvod muške mašte, jer ženske umetnike nisu smatrali dovoljno dobrim, a postajale su im i konkurencija. Ipak, neretko se dešavalo da su njihove slike upoređivane i da je prednost davana Brunovoj, dešavalo se i to da je Gijarova bivala potpuno zanemarena. Često su jeftinim pamfletima i javnim ogovaranjima pokušavali da ponize obe slikarke.
Smatrano je da u njenim delima postoji dubok uticaj Viže le Brun, ali i pored toga nemoguće je umanjiti kvalitet njenih slika. Jedan od njenih najboljih radova, izložen na Salonu 1785. godine jeste “Autoportret sa dve učenice” koji se danas nalazi u Metropoliten muzeju u Njujorku. Ovo delo smatra se njenim najkompleksnijim radom, jer je dokazala svoju virtuoznost u dočaravanju strukture, svoju ambiciju da se izdigne iz jednostavnosti i da pokaže lice zbog kojeg su je smatrali vestalkom, aludirajući na njen položaj predavača koji na taj način preživljava. Delo je osvojilo mnoge pohvalne glasove, a privuklo je i pažnju tetke kralja Luja XVI, madam Adelaid, čija je glavna portretiskinja kasnije postala.
Autoportret sa dve učenice, 1785.
Predstavila je sebe brojnoj pariskoj publici kao veštog portretistu, ali i u svetlu moderne dame. Na slici, portretisana je u punoj figuri, velikog formata (što je neobično jer su tako predstavljane istaknute ličnosti) kako sedi ispred velikog razapetog platna na drvenom štafelaju, koje dominira levim delom kompozicije. Ona ne daje nagoveštaj onoga što slika, ali nas poziva da se zapitamo šta bi to moglo da bude, naročito ako osmotrimo lica njenih učenica, Meri-Margaret da Rozemond i Meri-Gabrijel Kapet, koje su bile i njene učenice, ali skoro i deca, jer zna se da Gijar nije imala svoju. Njihova pažnja potpuno je koncentrisana na sliku, jedna je posmatra blago otvorenih usana, a druga kao da proverava svoj doživljaj gledajući u predmet slikanja. Nemoguće je otkriti ono što je naslikano, moguće je samo pretpostaviti. Predstavljen je i alat kojim se slikarka koristi – kutija sa bojama, krede i prašnjava tkanina koji izgledom pokazuju da nisu samo ukras sobe. Postoje ipak, i predmeti koji na neki način neprikladno dopunjuju prostoriju svojim sjajem – sjajni tamnocrveni plišani tabure sa zlatnim nogarima, po modi vremena Luja XVI, i izgled i odevanje same slikarke; jer ona dok vredno radi, odevena je elegantno, otkrivenog vrata i dekoltea, u šuškavu svilenu haljinu plave boje, ukrašenu čipkanim trakama, perjem, aksesoarom po poslednjoj modi. Njen dekolte otkriven je posmatraču, uokviren nežnim tilom, bujan i mlečno beo, da bi se suzio u tanak, devojački vitak struk. Stvorila je ambijent malog luksuznog butika gde su samo namirisane dame. Na ovaj način Gijar uspela je sebi da stvori mesto među profesionalnim umetnicama, jer samo vreme je zahtevalo borbu i dokazivanje, a za to je bilo potrebno i privući pažnju, što je Gijar i uspela. Stvorila je kompoziciju koja bi mogla biti i porodični portret gde dve ćerke posmatraju majčin vešti rad. Sa druge strane, devojke mogu biti i muze umetnosti, ali slikarka i to ostavlja mašti i volji posmatrača. Njena odeća vešto je pripremljen detalj koji će ukazati i na njen ukus, ali i pokazati njenu veštinu stvaranja iluzije i opipljivosti materije, kompozicije, mrtve prirode i klasične strukture slike.
Ona predstavlja više od lepo odevenih modela. Njihova tela čine složenu kompoziciju, a svaki mali gest pojačava vizuelnu informaciju o haljini i telu. Na primer, njena haljina na mestu gde joj je podignuta noga, ocrtava njeno koleno i pojačava sjaj svile, dok drugi deo nesputano pada u šuškavim naborima krijući obrise tela.
Na ovaj način ona pojačava i ističe svoje umeće, ne odstupajući od normi Akademije. Parisko društvo svakako je upoznato sa najnovijim modnim stilovima, a vizualni jezik vrlo često kaže više od reči. Savremeni kritičari njenog dela odgovarali su na blag način evocirajući stihove, radije nego nezgrapnu kritiku.
Nastavljajući ambivalentnost kojom slika odiše, Gijar balansira profesionalnim pravilima koji su postavili muškarci, protiv virtuozne ženstvenosti. Uzevši u obzir dve figure koje se nalaze u tamnoj pozadini sa leve strane, dobija se kombinacija antike i onoga što identifikuje Gijarovu kao neoklasičnu slikarku. Ona smatra da njena slika čini neprolazno i osporava svoju osrednjost veštinom, i nameće se kao rival.
Viša od dve skulpture u pozadini, delo je Žan-Atoan Hudona. “Vestalka” kazuje i o devičanstvu, sačuvanoj nevinosti, koja se može sagledati metaforički i opet govori o ispravnosti slikarke.
Gijarova na vrlo suptilan, ali znalački način promoviše svoj rad, svoju ličnost i sebe kao ozbiljnog predavača koga studentkinje vole i poštuju.
Studenti Adelaid Labij-Gijar smatrani su izvanrednim portretistima toga doba, a uticala je i na mnoge umetnike. Pod pokroviteljstvom francuske vladajuće porodice, stekla je slavu, priznanje, ali i penziju. Puna duha koji je prihvatao promene, madam Gijar je podržala Revoluciju, iako ju je to koštalo i dela – jer su joj patroni bili vladari. Učestvovala je i u reformama na Akademiji, naročito se zalagala za primanje većeg broja žena, i njihovu ravnopravnost, obrazovanje i u toj borbi za ravnopravnost dosta joj pomaže podrška krune. Smatrali su je Jovankom Orleankom, ali nisu svi prihvatali njen stav. Ostala je ipak deo istorije umetnosti noseći jednu od glavnih ženskih uloga XVIII veka.
Madam Adelaid, 1787.
Maksimilijan de Robespjer, 1786.
Madam Luiz – Elizabet sa sinom, 1788.
Madam Viktoar, 1788.
Iva Šapić je budući istoričar umetnosti. Nesuđeni Šerlok Holms II. Budući umetnik, krojač, kuvar, organizator venčanja i vlasnik cvećare i kafića – knjižare. Ili pisac. Ili turistički vodič. Ili profesionalni čitač knjiga. Ili sve to, ako poživi koji vek duže.
