Obično priče o zaljubljivanju u modu počinju sa “moja mama je bila odlična krojačica i satima sam sedela pored nje i gledala kako tkaninu pretvara u predivne komade…” E, sad, mama jeste odlična krojačica, bila je i baka, bila je i prababa… Prababa je ostala siroče i jedino što je imala bila je šivaća mašina. Tako je našla gazdu kod kog je sa drugim siročićima šila. Iako je bilo previše dece koja su već radila za njega, primio ju je, jer je imala svoju mašinu. Možda i zato što je bila lepa. Gazda je ubrzo počeo da izražava svoje simpatije, a ona mu je pokazala šipak, skupila se i otišla! Na ulicu…
Kasnije, rodila je moju baku, naučila je da šije, ali još važnije od toga, da gradi svoj identitet. Onda je i baka pokazala stav i uvela presedan- asimetrično tkanje. Možda je meni to mala stvar, možda je i vama, ali da joj vidite ponos u očima i danas, kad iznese svoje ćilime sa asimetričnim šarama i priča kako su se svi čudili kada bi ih iznosila na vašare, pretpostavili biste da je to ipak bio nekakav veliki presedan.
Mama je, na žalost, imala za mene mističnu praksu: šila je kada bi mene i sestru poslala leti na selo, tako da nikada nisam videla proces stvaranja. Sećam se samo novih haljinica i jaknica, koje su me čekale poslagane na krevet kad se vratim s raspusta. Taj hendikep me je možda i odveo iza bine.
Šta je taj svet iza bine , pretpostavila sam u gimnaziji. Moja drugarica je za postala zvezda najvažnijih i najspektakularnijih revija u Evropi. Okato stvorenje, pobeglo iz Hrvatske bez igde ičega, sa osamnaest godina našlo se među dvadeset najvažnijih modela na svetu! Na sveeeetu!!! Dok smo mi pod sankcijama sanjali o putovanjima, moja Ines je provodila dvadeset dana mesečno u avionu. Internet sam počela da koristim sa šesnaest godina – da bih čitala njene mejlove o onome što se dešava pre nego publika zauzme svoja mesta i šou počne… Bio je to prozor u svet koji je za mene u Beogradu tokom devedesetih bio nestvaran! Gotovo, bila sam zatrovana već tada.
Na fakultetu sam dobila savet: ako želiš da radiš promotivne događaje (“da li to znači i modne revije?”), dođi do… Čoveka, koji je postao moj prvi pravi poslodavac. Imala sam još par ispita do diplome, bio je kraj zime, sedela sam s tadašnjim dečkom u kolima ispred meka, videla ga iza nas i izjavila “vidi ovog tipa iza, to je moj budući šef!” Iskopala sam njegov mejl, i dva meseca kasnije, pakovala sam pozivnice i zvala nepoznate ljude telefonom iz njegove agencije. Rođendan sam te godine proslavila na Pantene Beauty Awards, ošamućena. Ubrzo sam zavirila mnogo dublje, saznala više tehničkih detalja, naučila koliko je satnica važna. Do danas nikom nije jasno kako jedna osoba poznata po kašnjenju i tragičnoj organizaciji sopstvenog vremena može da radi kao organizator događaja?! Kad osetiš adrenalin par minuta pred dolazak prvih gostiju: tehničari vrede kao nobelovci, zvučnici grme, reporteri zauzimaju mesta uz crveni tepih, nema nazad! Posle dve i po godine, poželela sam da se malo udaljim. Ostala sam u sličnoj sferi, ali u korporativnom sektoru. Manje stresa, manje frke, ali…
Živim za prvi dan Belgrade Fashion Week-a. Briga me za revije, za nove kolekcije i modele, živim za susret s fantastičnim ljudima koji još stvaraju taj svet. Svaka revija je desetak minuta savršenstva. Svaka zahteva nedelje priprema. Ljudi koji ih stvaraju su reklama za sinergiju. Dolazim pre nego što program počne, da se prikačim na infuziju njihovog adrenalina, da otrčim u bekstejdž u kom su šminkeri zvezde, a mankenke nevidljive, gde producenti puše i grickaju nokte, a izgledaju kao svetske zvezde!
Bekstejdž inače, ljudi, smrdi… Na gomilu užurbanih ljudskih tela, opuške u čašama s vodom, zagrejane kablove, lak za kosu i patike… E, mene to radi!
Jelena Ignjatić previše priča, premalo filtrira. Jedinstveni nosilac dijagnoze labrofagija. “Ćutanje je zlato, a ja ne volim zlato…”Kad pretera laje, kad promukne izvinjava se. Mrzi dugmiće. Uradila neke psihološke testove koji tvrde da je pali moć. Lažu!
