Dobro došli u vodič kroz dvadesete

U njemu ćete čitati subjektivno mišljenje jedne dvadesetšestogodišnjakinje u kojoj se večito bore vojvođanski mentalitet i južnjačka krv. Ova kolumna je samo kreativni način da se izbori sa svim situacijama koje nam donosi period u kojem treba da sredimo život. Ako uopšte tako nešto postoji.

Ti možeš sve, al’ jedno ne (da daješ neželjene savete)

Koji je najsmešnij ili najgori savet koji ste ikada dobili? Često se odgovor na oba pitanja zapravo poklapa.

Ljude magnetski privlači tuđa nesreća, skoro pa voajerski instinkt u njima im pojača čulo vida i sluha kada je neka drama u pitanju. Znate i sami da kada prolazimo pored neke saobraćajne nesreće, nikad ne okrećemo glavu da ne vidimo nešto što ne bi trebalo, već se baš zagledamo gotovo mazohistički. 

Baš tako je i sa ljudima i savetima – pravi prijatelji vam se nađu i u sreći i nesreći, a oni “nepravi”, prolazni i providni, uglavnom su tu kad je nesreća u pitanju. Žele da čuju da nije njima najgore, da daju neki pametan savet (uvek i isključivo iz ličnog iskustva) i da imaju osećaj da su nekome pomogli, kada već ne mogu sebi. Baš iz takvih razgovora proistekne neki savet poput onog koji sam ja dobila kada sam razmišljala da li da prihvatim posao u Beogradu.

POMERI.SE.NISI.DRVO.

Svi ti pogrešno prevedeni citati koje neko uporno plasira po Instagramu sada postaju ne samo društveno prihvatljivi, već se uvlače u pore naših razmišljanja i počinju da funkcionišu kao neka vrsta mantre koju ponavljamo ne samo sebi, već i drugim ljudima. Baš velika odgovornost za jednu sliku sa Instagrama koju je neko okačio zbog lajkova, zar ne?

I tako onda dođe do toga da ljudi olako shvataju promene – ali nikad svoje, uvek tuđe. I nije ni čudo što onda dolazi do kolektivnog nerazumavanja i mimoilaženja mišljenja, baš upravo iz onog “svakom svoja muka najveća”.

Trebalo bi da bude “svaka muka je jednaka”, iliti urbano rečeno svi smo u istim govnima. Onaj “meni je najteže” uzdah treba da zadržimo za sebe, jer kada emocije splasnu i površina krene da se topi, doći će nam do mozga da zaista nije. 

Promene su teške, bilo da menjamo posao, ljubavni status, grad, ma i boju kose. Prosto se ne nosimo svi na isti način sa menjanjem svakodnevnice.

Svi ti pogrešno prevedeni citati koje neko uporno plasira po Instagramu sada postaju ne samo društveno prihvatljivi, već se uvlače u pore naših razmišljanja i počinju da funkcionišu kao neka vrsta mantre koju ponavljamo ne samo sebi, već i drugim ljudima. Baš velika odgovornost za jednu sliku sa Instagrama koju je neko okačio zbog lajkova, zar ne?

Možda ja nisam drvo, ali isto tako imam korenje. I ne samo korenje, već i grane. Jedna grana je ljubav. Znate li koliko sam radila na njoj dok se nije razgranala, procvetala i bila ovo što danas jeste? Druga grana su prijatelji – bez kojih bi bila ogoljena, bezbojna i suva. One se granaju na nekoliko sitnih prijateljstava, ali zna se koje obezbeđuju balans – one najstarije i najveće.

Moji koreni su moja porodica, koja čini svaki drugi grad hladnim i stranim. Možda je nekim ljudima dom gde god da pođu, ali ja se teško krećem bez svog korenja.

Dok u Srbiju ne dovedu one evropske mašine koje mogu da presele drvo sa sve korenjem, čini mi se da “neću ja niđe”. Bez korenja bih brzo uvenula, a grane bi se oštetile u transportu, i onda me nijedno tlo ne bi primilo, ma koliko god plodno bilo. 

Slično nekako se osećamo i kada izlazimo iz dugih veza. Teško da možete samo da isečete sve korenje koje vam se uplelo sa tuđim. Morate polako da razdvajate žilice pazeći da ih ne oštetite, i tek kada se potpuno odvojite zaista možete da probate da se zasadite negde drugde. Ali za to je potrebno vreme i strpljenja – ne dešava se preko noći.

U životnoj jednačini, jedino je promena nepromenljivi činilac. Ali to ne znači da ona treba da nas uslovljava, koči ili gura previše brzo. Sami kontrolišemo svoje korake, pa sami možemo da odaberemo i pravac kretanja. Sa korenjem ili bez njega.

Bakarrna