Dobro došli u vodič kroz dvadesete

U njemu ćete čitati subjektivno mišljenje jedne dvadesetšestogodišnjakinje u kojoj se večito bore vojvođanski mentalitet i južnjačka krv. Ova kolumna je samo kreativni način da se izbori sa svim situacijama koje nam donosi period u kojem treba da sredimo život. Ako uopšte tako nešto postoji.

Da li čovek baš sve na kraju preboli?

Parni valjak je još davno postavio to pitanje, a mi i dalje nismo našli odgovor na njega. Tuga je stvarno najtužnija reč u srpskom jeziku. Kada vam je neko pomene, vi prosto možete da je osetite, jer ste je proživeli toliko puta pre toga. Sećam se kad smo bili u tinejdžerskim godinama, pa smo se borili sa ljubavnim problemima, pa neko stariji dođe, potapše te po ramenu i kaže “eh, slatke muke”. Slatke muke? Kakav je to oksimoron? Šta može biti slatko kod muka? Pritom, umanjivanje tuđe tuge bi definitivno trebalo da bude jedan od sedam smrtnih grehova.

U tinejdžerskim godinama, kada smo prepuni nesigurnosti i kada se jedva izborimo da prihvatimo sebe baš takve kakvi smo (bubuljičave i iskompleksirane), jako nam je teško da se nosimo sa tim kada nas neko drugi ne prihvati. Ili ostavi. Ili prevari. U tome nema ništa slatko. Tad ubeđujemo sebe da vreme leči sve rane, ali kada nam i ono stane, rane nam ne zarastaju, samo zjape tako otvorene i izložene. 

Tuga nikada nije univerzalna i ima ime, ulicu i broj, ali mi je svakako nazivamo jednim imenom. Momo Kapor je rekao kako posle ljubavi ne ostaje ništa, ali nekako nam se čini da nam ostaje toliko toga. Slike sa kojima ne znamo šta ćemo, jer nemamo srca da ih bacimo. Poluprazni gelovi za tuširanje, srce pored imena u imeniku, i kiseli osmeh kada nas neko na ulici pita “šta ti radi momak”. Posle ljubavi ostaje tuga toliko velika da mislimo da ćemo da se udavimo u njoj. 

Kako tako nešto može da se preboli? Kako to, da sada u dvadesetima, poraze podnosimo podignute glave? Kako to da nas manje boli nešto od čega smo mislili da se umire? Da li je čovek postao toliko fleksibilan da može da zaboravi nešto toliko tužno kao što je tuga?

U dvadesetim godinama, kada polako počinjemo da imamo drugačiju svest o apstraktnim pojmovima kao što su “ljubav”, “tuga” i “sreća”, kada ostanemo sami i ničiji usred vrele noći bez klime u praznom krevetu, mi shvatimo da je tuga u stvari ista, ali mi smo drugačiji.

Tugovati – nesvršena, neprelazna reč. Ako kažemo “tugo moja pređi na drugoga”, ona to neće uraditi, niti će se svršiti samo jer je nama više dosta ovog stanja. Ali zato smo mi ti koji možemo da je prerastemo. 

Sa svakim novim iskustvom, čovek je bogatiji, a tuga siromašnija. Kada učimo, kada upoznajemo nove ljude, kada sebe stavimo na prvo mesto, kada se osećamo uspešno, kada smo zadovoljni, kada smo srećni, mi rastemo. Tuga se ne smanjue, već ostaje ista. Ali što smo mi veći, to je ona prosto proporcinalno manja, dok na kraju ne postane samo jedna tačkica koja je tu samo radi kontrasta – nekako kao jing i jang. Čak i ako nas crna ne štedi, shvatimo da bez nje – bela ne vredi. Ne bismo mi bili mi, da nemamo tu tačkicu u sebi.

Na kraju je možda, čak i zavolimo, jer je deo nas. Ali neke tuge, baš kao i neke ljubavi, prosto prerastemo.

Produkcija fotografija: WANNABE MEDIA

Bakarrna