Strast je često precenjena, ali divno je prepustiti joj se. Proračunate i hladne osobe, koje realnosti pristupaju odgovorno i strateški deluju tako dosadno i naporno – u čemu oni uopšte uživaju, kad u njihovom životu nema intenziteta, strasti koja uzdiže do nebesa (i padova koji završavaju na dnu bunara).
Strast je slavljena kao najvažnija životna sila, pokretač i motor najvećih dostignuća. Ali, ako je strast inicijalna, ona nema snagu istrajnosti. Strast plane i izgori, potroši se. Odlično je imati svoju strast, baciti se u nešto sa svom snagom, ali bolje je istrajavati kroz zahteve realnosti. Ponekad, najveća strast je najveća prepreka do uspeha.
Kako da izvedeš da strast ne radi protiv tebe, nego za tebe, kako da pronađeš ravnotežu između strasti i dužnosti? Između uzbudljivog i dosadnog, između entuzijazma i istrajavanja?
Svrha je način da se vatra strasti pretvori u žar, koji istrajno tinja i u kome nećeš sagoreti. Umesto da tražiš svoju strast, pronađi svoju svrhu, svoj smisao, svoj unutrašnji motiv, svoj perpetuum mobile, koji će nastaviti da se kreće, sve dok dišeš. Strast bez svrhe je izgaranje, na nivou emocija i na nivou ega. Svrha usmerava vatru strasti u žar istrajnosti. Svrha daje osećaj dužnosti, a dužnosti nije potrebna strast i inspiracija.
