Kasnije, u toaletu, dok je ona popravljala svoju palestinsku maramu (glavni asesoar klošarki, po meni), a ja stavljala na usne neki od svojih šljaštećih sjajeva, upita me: “Kako ti se čini Branka?”
“Skroz kul”, odgovorih, “što?”
“Pa, deluje fino, ali, ja nemam o čemu sa njom da razgovaram. Eto, ja živim sa verenikom, a ona je sama, i stalno izlazi…”
Nisam se ni potrudila da je udostojim odgovora. Setila sam se svojih kumova i nekih prijatelja koji su odavno u brakovima i uopšte nemaju problem da se druže sa “solerima”.
“A čime ti se verenik bavi?”- odlučih da je bolje da joj postavim trivijalno pitanje, nego da joj u lice sručim dijagnozu zašto sa preko 3 banke i dalje ima status verenice.
“Pa eto, on je asistent na fakultetu. Stariji je nekih desetak godina, ali to nije problem, ja sam dosta zrelija od svojih vršnjaka. Zabavljamo se sedam, a živimo zajedno 3 godine…”
Ah, kako si mudra, ti devojko iz komšiluka! Sediš u kući, studiraš 17 godina, usput obavljaš posao pomoćne sekretarice jer nisi dovoljno elokventna za glavnu, i pažljivo čuvaš svog mužjaka, koji, gle čuda, bar trista puta dnevno odmeri neku utegnutu i doteranu studentkinju.
Kasnije, kad smo se vratile međ ljude, iznela je disertaciju o tome zašto nosi samo baletanke. Branka, devojka sa početka teksta, je izjavila kako ne poseduje nijedan par nazovi obuće.
“Ali zašto, draga”, eto opet Debele, “pa tako su udobne… imam dvadesetak komada.”
“O da, ne sumnjam uopšte… tako su udobne… samo što i najzgodnija devojka u njima izgleda zdepasto.”
I tako je rasprava poprimila efekat skupštine. Ok, treba nositi udobnu odeću i obuću, ali zar po cenu toga da izgledaš kao da si deset dana pred porođajem? Naravno da niko normalan ne stavlja u 7 ujutro novogodišnju šminku, ali, da li je baš pametno plašiti ljude po prevozu podočnjacima? Nadogradnja je aut, to stoji, međutim, nije li lepa i negovana kosa glavni ukras svake devojke?
