Zašto pišem ovako? Zato što smatram da je vreme da vam svima razbijem jebene iluzije o tome kako u Nemačkoj cvetaju ruže i lova pada sa neba, a naši ljudi prolaze dobro. Ne prolaze. Bar ne svi i ne odmah. Treba puno vode da popijete, što bi rekla moja pokojna baba Stana, pa da naučite kako da se izborite za sebe i da sve ono što ste kući znali i smatrali za ispravno, okačite o prvi klin, jer ovde to više ne važi. Nećete znati ni kad vam počinje dan, ni kad vam se završava, a toliko će vam vreme proleteti da će vam na kraju nekog perioda samo zasvetleti tužno saznanje da ste proćerdali dobre mesece (u mom slučaju) a neko i godine bogami, a niste zaradili dan staža za svoju buduću penziju…a u Nemačkoj da se ne lažemo, ipak vredi svaki dan koji odradite kada ste na sistemu i znate da se sve računa u vaš penzijski osnov sutra. Nije to Srbija dragi moji…ni Hrvatska… ni bilo koja ex Yu zemlja. Ali ako dopadnete ruku nekom ex Yu popapučenom gazdi, najebali ste.
Borba koja vam predstoji da izmirite svoje obaveze, da se snađete u sistemu prijava, knjigovođa koji nisu na vašoj strani (ako su vam dodeljeni po toploj preporuci gazde, jer i knjigovođa je neki ‘naš’), čeka vas porez u koji se ni najmanje ne razumete, zarada vam se lepo oporezuje ukoliko ste samac, tj. niste u bračnoj zajednici, a ukoliko jeste ide po povoljnijem ‘kursu’ za vas. Sve vam je to jedna nova planeta na koju ste sleteli i mislite da ste uradili pravu stvar. Nisam sigurna da jeste… nećete ni vi biti.
Reći ću vam samo, steći ćete super prijatelje, smejaćete se kada vam je najteže do iznemoglosti i bićete spremni da podelite i zadnju koru hleba sa nekim koga poznajete tek nešto kratko, jer deli sve to sa vama iz dana u dan i nema nikoga drugog bližeg trenutno, kao ni vi sami. Biće vam teško kako vam nikad nije bilo, ne sumnjajte u to. I nećete se osećati kao da ste uspeli, već kao da ste pali na samo dno kada se na vas izdere neko ko vam kući ne bi ni travu kosio, a ne da bi vam bio gazda. Vrepci i mesečeve sonate koje sviraju k…,su među nama. Nisu dobronamerni uvek. Nekad će vam učiniti neku finu uslugu, spasiti vas nedozvoljenog minusa u banci, dati vam za depozit za stan, uskočiti sa jadnom kintom, koju ćete ispišati koliko sutra jer će vam je nabiti na nos čim budete izustili da nešto ne možete ili da više ne želite da radite za njih jer smatrate da zaslužujete radno mesto na kome vas poštuju, gde vam teče staž i gde ste u mogućnosti napredovati. O da, igraće mind games sa vama, a ukoliko su vam takvi poznati, pa se povučete i pustite budale da pene sami sa sobom u svojim mislima, onda će preći na vaše bivše kolege, ispitivaće ih šta mislite, govoriti kako ste nezahvalni, kako su vam pomagali, davali lovu, nudili kule i gradove od kojih ni sami neće videti ništa. Hoćete li još? Najteži oblik ljudskog bića je strahom ogrnuto neznanje. Ostavite ih u tome. Za to su jedino.
