Jednom ćete dospeti u novine. Ako ne kao vest, onda kao slučajni prolaznik kroz neku vest. Ako ne ni tako, onda na zadnjim stranama respektabilnih dnevnih listova, onim što penzioneri prvo čitaju, da vide koliko ih je još ostalo. Pa ako nema ko ni čitulju da vam naruči, svakako će vas zalepiti na neku banderu ili neko drugo adekvatno oglasno mesto za umrlice. Kao lična karta, samo retroaktivno. Rodbina sa neizmernim žaljenjem obaveštava živuće zainteresovane da ste odživeli svoje. A te umrlice su najmanji trošak u celoj priči. Znate li koliko košta sve ostalo i to bez da vas pop preporuči nebesima sa kandilom punim svetih blagoslova i džepovima punim ožalošćenih evrića? Sumanuto. Ali mi ljudi imamo sumanute običaje. Ne pitamo šta košta, kad komšiluk treba da vidi raskoš i crkne od muke. I nijedna bezobrazna cena nebeskih preporuka nije nam prevelika da operemo savest što se nismo razdužili sa umrlim dok je još živeo.
Svadbe su sulude. Sahrane su još luđe. Kako raste dug savesti, tako rastu troškovi posrednika. Sudski procesi su sumanuti. A slave su još i najgore.
I šta imamo od svega toga, ako ne angažujemo bar jednu kameru i dva fotografa, i jednog montažera da posle od svega toga napravi film za uspomenu i dugo sećanje. Na sumanutost.
Sad kad bih rekla, nemojte da pravite svadbu, nego skupite pare, pa otputujte na Tibet, našla bih se na drugom kraju ludila. Onom udaljenijem od svega što vrednuje potrošačko društvo, a što zbog svoje udaljenosti nije iznad toga, nego je samo na drugom kraju ludila.
Neko može da se ispruži za svadbu i da zatim otputuje. Nekome je svadba taj Tibet na koji je oduvek želeo da se popne. Nekome četiri slave godišnje sasvim solidno zamenjuju letovanje i zimovanje.
Mislim, neću ja da dovodim u pitanje ničije prioritete,vrednosti i domete. Važno je da znamo šta nam je i zbog čega važno.
Nije važno ako je to totalno besmisleno. Ili sumanuto.
Samo hoću nešto da vam predložim. Ako su te neke sulude prilike momenti kad slavimo život, a tako bi valjda suštinski trebalo da bude i ako se sve završava sa slikom na umrlici, na javnom mestu, možda bi bilo veoma smisleno da okačimo bilbord, recimo bar jednom godišnje.
Ogroman poster u centru grada, nas srećnih, nasmejanih, sa dečicom, u venčanici, sa diplomom, kako uskačemo u talas na Tenerifima ili ronimo, ako tamo nemaju talase, kako đuskamo na splavu balansirajući flašom viskija na glavi ili već tako nešto sumanuto važno.
Da obavestimo živuću javnost kako živimo.
A?
Da pozeleni sav komšiluk. I šire. Da podignemo standarde sumanutosti.
Što da gledam nekog političara kako mi obećava bolju budućnost, kad mogu da gledam sebe kako trijumfujem u sadašnjosti?
Skupo? Pa, gluposti se uvek najviše plaćaju. Ovako ili onako.
Ah, da. I kad okačite taj bilbord, uračunajte mi procenat za autorska prava.
Izvor fotografija: newspaper-publishers.regionaldirectory.us, www.niemanlab.org
