Beg od urbanog: Zašto se sve više vraćamo ruralnoj sredini? (BLOG)

Najlepše je ući u sopstveno dvorište gledajući svog ljubimca kako trči prema meni s nestrpljenjem da me celu oliže, kao znak dobrodošlice. I ući u kuću koja ima… Mnogo zidova, iza kojih se ne čuju tuđe privatnosti i ne oseća hrana koju nemaš mogućnost da pojedeš. Pritom mi je auto na prilazu ispred kuće, a plaćanje parkinga mi nije ni na kraj pameti. Ono što se čuje je tišina. Ponekad ispunjena dečijom grajom, zvucima domaćih životinja u daljini (desi se i ispod prozora, ali nema veze), šuškanjem lišća dok duva vetar… I svim tim drugim neznatnim zvucima, koji su i te kako zanemarljivi.

Kada kažu da kuću možeš imati i u gradu i da se to svodi na isto – nikako nije isto. Zavisi koji je grad u pitanju, ali u ovoj našoj državi ako nisi rođen u kući u nekom od većih gradova teško ćeš sebi moći da priuštiš kupovinu. A kada sam već odlučna da za mene nije život u stanu, uvek bih kuću potražila u okolnom selu. Zašto? Zato što je kuća na selu jeftinija od kuće u gradu, život na selu je jednostavniji, imam sve što mi je potrebno i vrlo često mogu brže da stignem do centra obližnjeg grada nego neko ko živi u njegovoj periferiji. Ako je u pitanju odgajanje dece, detinjstvo će im biti neuporedivo lepše. Posao može da me veže za grad, ali to ne podrazumeva da me uslovljava životom u njemu.

Zašto da iznova bežim od nečega s obavezom da se istom tom opet vraćam? Zašto kada znam da može da mi bude drugačije i bolje, prihvatam ono što mi je trenutno izvodljivo? Dopuštamo sebi da se navikavamo na stvari koje nam ne prijaju i najradije bismo ih izbegli, a svesni smo da ne moramo to da radimo. Zato je moj izbor uvek mir i tišina. Ona četiri zida iza kojih mi ne dopiru suvišna opterećenja i između kojih sam slobodna da radim šta, koliko glasno i kada hoću, dvorište koje ne moram da delim (osim sa ljubimcima), sopstveni ulaz, parking i komšije sa kojima sam dovoljno prisna, a da pritom ne moram biti prisutna njihovim svakodnevnim iskazivanjima raspoloženja.