Da li volite rutinu?
Ja joj rado ne pribegavam.
Iste navike, isti početak, isti kraj, još više ista sredina… šta je uzbudljivo u tome?
Znamo kako će se završiti i pre nego što počne.
Ipak… svoj stav merim nevažnim za njenu priču.
– Žena sa Dedinja – rekao je jednog, čini se, kišnog jutra u ulici Majora Jagodinića i klincima iz srednje dizajnerske dobro poznatog “Randez-vous café”-a.
Ona nije zaista živela tamo, osim posla na kom je najveći deo vremena provodila, ništa je nije vraćalo tom brdu.
Blizina,dodir, beg… uvuče se pod kožu pre nego san u zoru.
I ovog je jutra bilo isto, alarm zvoni u devet časova, tuširanje, spremanje za posao, 10.30h:
– Dušo, stigao sam malo ranije zbog parkinga, hajde ti samo polako – njegov glas na drugoj vezi.
Pogled kroz prozor, Žućko na trotoaru i tu je, rutina na pragu.
Pakuje kompjuter ranac, ako ne patike onda neke od njemu omiljenih čarapica i baletanke, ključevi slušalice, telefon i kuc, kuc.
– Pa di si ti…? – umilna dobrodošlica.
Suvozačevo mesto ušuškava u opuštenost, olako gasi mladalačku ustreptalost, brzinu, nepoverenje, distancu… suvozačevo mesto…
Dalji redosled vodi na sedam minuta “sunca” u salonu lepote dok je on na već poznatom mestu ispod pravog sunca čeka. Svlači se, a potom brzo oblači, na njegovom licu uvek ista iznenađenost brzinom kojom se vratila. Na stolu flašica “Rose” i produženi sa hladnim mlekom…
Sat kao i svakog ponedeljka neosetno odleti uz ćaskanje, prisustvo, solarno upijanje i njegove mudrosti… pa toj nožici nikada neće biti dovoljno istezanja na suncu.
Dana sa istim početnim slovom kada se vraća sa posla suvozačevo mesto treperi svim bojama, oseća njegovo nestrpljenje da ga ona popuni. Deset časova… i evo je.
“Sunce”, kafa… pa da se ponovi još trideset puta ne bi dosadila.
Iznenađenja.
…neočekivani predlog… ali ipak je pristala. I tog petka se dedinjska kafa pretočila u banatsku u tajanstveni dvorac na kraju sela, na kraj pameti, na kraj kreveta i na kraj poslednje čaše crnog vina u “Loft”-u.
I te su rutine dobijale posebnu draž… kada ukradenu budućnost prenesu u sadašnjost… jednodnevno resetovanje daleko od realnosti, daleko od posla, od prijatelja, daleko od sebe…
Ili je ona samo tada bivala ona?
Tako ili ne, ono suvozačevo mesto činilo ju je drugačijom, ima osećaj pripitomljavalo.
I scene se nižu.
Metalne štikle i crni korset, veliki mladež na leđima, bosa stopala po noći i u čarapama po danu, plava haljina, crni saten sa belim tufnama, helanke i sve je to bila jedna žena sa Dedinja.
Dok danas iz daleke bašte na Dedinju oseća miris vetra, onaj sa mosta sagrađenog od delova Ajfelove kule, nikada više tako neće šibati po njenom licu dok bi ga mamila sa prozora njegovog auta. Beri Vajt više neće završavati svoje pesme na parkingu sa neispravnim automatom za podizanje rampe; piletina sa kajsijom neće biti slađa u nekom drugom restoranu na pešačkoj zoni; njegov prijatelj neće biti zatečeniji ni mudriji; katolička crkva na trgu neće biti otvorena; belo vino iz južnjačkih krajeva neće biti kiselije… skretanje za Ečku ostaće na istom mestu… za Konjarnik isto tako… samo ona na Dedinju neće biti još dugo…
Naposletku, rutine su prava stvar.
A i u onom dvorcu gde je svirao Franc List sa svojih devet godina, možda su promenili sve, ali krevete svakako nisu, rekla je.
Živeli još 194 godine!
