Pohlepa. Da, danas je veoma teško definisati ovaj pojam s obzirom na činjenicu da ljudska pohlepa ume da dosegne i do granica neverovatnog. Ko je zapravo pohlepan? Da li je to onaj ko želi više novca, onaj ko želi više sreće, više dobrih automobila ili kuću sa bazenom na obali mora? Kako smo stariji sve više shvatamo prave vrednosti, ali, da bi već kao mladi ljudi umeli da ih prepoznamo, potrebno je da imamo dobru osnovu za to. Kuća se gradi od temelja, ne od krova, zar ne?
Ko je zapravo pohlepan?
“Bio jednom jedan kralj, kralj Mida. Živeo je u ogromnoj palati okružen slugama i raskoši. Bio je veoma bogat, ali njegovo najveće blago bila je njegova kćer. Jednom prilikom, ponuđeno mu je da bira želju, bilo koju želju, i ona će mu biti ispunjena. Kralj Mida je poželeo da sve što dotakne postane zlato. Veoma brzo, uživao je u izobilju zlata, ali vremenom, kako su dani prolazili, shvatao je da više ne može da jede, da pije. Da uživa u malim stvarima. Kada bi dotakao jabuku pretvorila bi se u zlato, kada bi dotakao vodu osetio bi tvrdoću. Ostajao je sam… Jednoga dana, ćerka mu je dotrčala u zagrljaj, i na mestu postala tvrdo zlato… Zauvek je ostao nepomičan njen osmeh i ruke koje su oblikovale poslednji zagrljaj.”
Je li čovek spreman da bude kralj Mida? Pa i samo na jedan dan. Da ono sto najviše voli, zbog čega se svakog jutra budi nestane zauvek ili prosto samo stoji tu, da nas podseća na nekog ko smo ranije bili.
A zbog čega? Zbog želje da “sve što dotaknemo postane zlato” ili možda zbog toga što mu je malo ono što već ima pa želi još… Nekada zamkovi posuti sjajem, danas vile ili kuće koje krase ulice Beograda. Kuće kojima su dodavane i najsitnije čestice samo da bi bile teme priča beogradske elite. A da li je ta kuća, taj automobil, taj bazen i ogromno dvorište zapravo zaista bitno?
Ponekad je čovek pohlepan a da toga nije ni svestan. Tražeći još, on uvlači sebe u vrtlog nemarnosti i bezobzirnosti, ponekad i do granica bezobrazluka. “Tata, želim novu lutku. Da, tata, imam ih već deset istih, ali ova ima braon kosu i haljinicu na pruge”. Uloga roditelja u priči o pohlepi je neverovatno važna. Ako ovaj isti otac iz naše priče kaže: “U redu, već danas lutka će biti tvoja”, pohlepa zauzima sledeći stadijum. A ako, pak, ovaj otac kaze: “Slušaj, dete moje, imaš već dovoljno lutaka. Budi srećna i lepo se igraj, neko nikada neće imati nijednu takvu lutku”, pohlepa se povlači pred naletom rasta. Bitno je samo izabrati pravi put.
Ponekad je čovek pohlepan a da toga nije ni svestan
Retko kada je pohlepan onaj ko ima malo, jer on to što ima čuva i ceni, brani svojim postojanjem. Međutim, pohlepa je veoma prevrtljiva i kao lopov vreba iza ćoška ciljajući na čovekovo poštenje. A kada se najmanje nadamo, op, ona je tu. “Krenuo je u svet da oproba srecu…”. Tom nekome šansa je data, i ako se on na toj životnoj pozornici izgubi i poklekne pod opijajućom pesmom pohlepe, on postaje nova ličnost, a da to možda nikad ni ne sazna. Put i način na koji korača određuju dalji tok njegovog života. Ako se pazi, svet mu sa osmehom otvara svoja vrata, a on je taj koji drži ključ.
Pisci su, kroz vekove, pokušavali da pohlepu dočaraju ljudima, koristeći likove koji i dan-danas uče decu i odrasle pravim vrednostima. Hans Kristijan Andersen (Hans Christian Andersen) kroz lik bogatog ali pohlepnog cara pokazuje kako ljudska glupost može da okrene sreću protiv čoveka. “Car je želeo odelo najraskošnije i najlepše izvezeno u celom kraljevstvu. Krojači su ga ubeđivali da je materijal koji oni koriste takav da ga nijedan čovek na svetu nikada nije probao. Da, pravili su se da šiju. Kada je izašao pred svoj narod, podvrgnut je ruglu srama. Na sebi nije nosio ništa”. I tada, pohlepa je tiho umela da zavlada čovekovim umom i srcem. Baš kao i danas.
Pohlepa seže još od najstarijih dana, jer sa rađanjem čoveka, rađa se i dobro i zlo. Međutim, svi smo mi ljudi, skloni greškama iz kojih ćemo, nadamo se, kada stupe na scenu izvlačiti pouke. Prvi put je greška, drugi put je već izbor. Priča se da u svakom čoveku žive dva vuka, jedan dobar i jedan loš. Sada, od nas zavisi kojeg ćemo hraniti. Jer onaj kojeg budemo hranili, pratiće nas na putu kroz život. Pažljivo birajmo…
Selena Kostić je večiti tragač. Zaljubljena je u note i reči, živi za svaki trenutak i veruje da je njen princ tu negde, iza ćoška. Naoružana je osmehom, željno iščekuje novo sutra i volela bi da jednom obiđe svet na letećem ćilimu.
