"Istina je da nema lepšeg ukrasa za srpskog studenta..."
Dragi dnevniče,
Siguran sam da mi na Balkanu imamo najviše uredbi, zakona, procedura, pravilnika, te, pri svakom susretu sa admistracijom običnom čoveku na prvi mah prođu oni neprijatni žmarci kroz telo, oblije ga hladan znoj i uhvati jeza kao kad gleda japanski horor sa duhovima mrtve dece.
Rekao bi čovek da živimo u savršeno uređenom sistemu, jer za šta god da se čovek ovde uhvati postoji neko pisano pravilo, zavedeno negde u nekom delovodniku koji stoji u mraku prašnjavih polica, prašnjave arhive neke prašnjave institucije, po kojoj se smucaju prašnjavi pacovi i neki prašnjavi službenik čiji je jedini zadatak da sprovede pisano pravilo u praksu i da se usput nahrani tvojom džigericom, napije tvoje balkanske krvi, a zatim da zube, umesto koncem, očisti tvojim tananim živcima.
Evo na primer danas razgovaram sa Milicom, položila je sve ispite i sada bi trebalo da diplomira. I dok na TV-u po ko zna koji put idu dogodovštine jebene Keri Bredšou i njene kokošije družine, Milica mi razlaže šta joj je sve potrebno za to besmisleno iskustvo, mislim na iskustvo polaganja diplomskog. Između ostalog, izrada diplome košta “tri črvene”. Da doda još koju “črvenu”, pa da joj neka izdavačka kuća objavi i roman, doduše u nekom skromnijem tiražu od recimo petstotinak komada, ali sve ful sa naslovnom stranom u boji i polutvrdim koricama.
Istina je da nema lepšeg ukrasa za srpskog studenta, od diplome koja visi na zidu, dok on nezaposlen visi na klupici u parkiću, ali “tri črvene” za žutu hartiju su ipak dragocene “tri črvene”. Kad smo već kod “črvenih” da bi prijavila diplomski, potrebno je da u sekretarijat fakulteta uz prijavu za polaganje diplomskog rada donese i potvrdu o položenim ostalim ispitima. Prijava o položenim ispitima se izdaje u tom istom sekretarijatu fakulteta, i takođe košta “tri črvene” koje se uplaćuju u banci. Izrada te potvrde traje cirka 0,003 sekunde, tačno koliko je potrebno da program koji stoji na web strani fakulteta obradi informaciju na relaciji, ime studenta, broj položenih ispita, i visina dobijenih ocena na istim.
Znači, uplatiš u banci 3.000 dinara, dođeš u sekretarijat, predaš zahtev da ti se izda potvrda o položenim ispitma, a onda kad oni tu potvrdu za 0,003 sekunde izrade i izdaju ti je za 3 nedelje, imaš obavezu da im tu potvrdu sa ostalim dokumentima predaš nazad u taj isti sekretarijat. Fak jea! – zar nije lakše da im odma’ na ruke calneš dvesta, trista evrića i da poštediš i sebe i njih svog tog cimanja oko diplomskog, koji i onako možeš da skineš sa interneta već gotovog? Mislim ja sam u fazonu, ako je već do folklora imanje diplome, da se napravi mala pijaca na svim univerzitetima i da se tu valjaju diplome, jer ovako, sa znanjem koje stekneš na bilo kom srpskom faksu možeš da čitaš “Scandal” u klonji, a sa diplomom istog, možeš da se obrišeš kad završiš sa “Scandalom”.
Bolje listaj wikipediju i lepi plakate za neku stranku, nego što bubaš napamet prihod Italije od turzima po regijama u periodu od 1954. do 1956. godine.
Jasno je da završen fakultet u Srbiji ima smilsla kao pitanje “Šta ima novo?” pri susretu sa drugarom koji se u drugom razredu osnovne preselio na drugi kraj grada i sada ga prvi put, posle dvadeset i kusur godina, srećeš dok gura svoje klince, bebe bliznace u kolicima.
Cela ta šarada sa admistracijom, frustriranim, seksualno i nacionalno nedojebanim profesorima, znanjem koje je svakog sekunda 21. veka sve besmislenije, i težnjom za poslom koji nema veze sa strukom, koju i onako posle fakulteta ne poznaješ, je u najvećem broju slučajeva puko popunjavanje vremena dokonih mladih ljudi bez ideje i ozbiljnog cilja u životu.
Dokoni ljudi, koji kad zavšre faks uglavnom se bace na čačkanje nosa, ili se zaposle negde na silu van struke, prostora i vremena, i u skladu sa time kada se isto tako slučajno ili na silu, nađu u poziciji da donesu nove besmislene propise, pravilnike, zakone i time obezbede još prašnjavih mesta pred kojima će se neiskusni poznavaoci materije administracije krstiti i levom i desnom nogom, oni to i urade.
Na kraju krajeva, svi znaju da se strategija koja pobeđuje ne menja. Moj dnevniče.
Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
