Okej, prošle nedelje ko o čemu, svi mahom o novom spotu za “APESHIT” iza kojeg stoji gigantski par muzičke industrije Beyoncé and Jay-Z, aka The Carters. Jedni su pričali o stajlinzima, drugi o samoj pesmi, treći o skrivenim porukama i značenjima koje scene i tekst imaju. Bilo kako bilo, ono što se svi onako barem uzgredno pre ili kasnije zapitamo je kako su uspeli da obezbede privatni pristup u ni manje ni više nego Luvr i odrade šta imaju da odrade za potrebe spota, ispred bilo kog remek dela koje odaberu?Da probamo da stavimo po strani bilo koje institucionalne kritike i pitanje, da li po tom sistemu muzeji treba da funkcionišu ikada i uopšte, ali zaista, kako dođe do ovoga i zašto?
Kako se ispostavlja, Bey i Jay imaju dobar, dugogodišnji odnos sa Luvrom i posećuju ga prilično često, i tokom svoje poslednje posete, u maju ove godine, objasnili su upravnom timu svoje želje i ideje za snimanje videa ovde, posle čega je sve očigledno išlo i više nego brzo. Deluje baš lako, zar ne? Gotovo da mi dođe da probam isto. Svakako,verovatno je pored podrobnog objašnjenja, u prilog “iznajmljivanju” Luvra išlo i to što su neverovatno poznati i još neverovatnije bogati. Kao što je u NYT objašnjeno privatne posete muzejima su relativno uobičajena stvar, ukoliko imate recimo 17 500 $ viška, svako može imati privatan pristup galeriji ceo jedan dan.
Sve u svemu, ako već nije jasno iz samog spota, i fun factsa poput ovog finansijskog, Bey i Jay snimanje spota u Luvru je neverovatan potez dokazivanja i ispitivanja moći, koju su njih dvoje potvrdili, “I can’t believe we made it/ This is why we’re thankful” je rečenica koja pokriva manje više celokupan koncept.
Međutim ono što jeste posebno zanimljivo, nije dokazivanje moći u čisto finsijskom smislu, već ispitivanje pozicija moći. Istorijski posmatrano, Luvr i tradicija idu ruku pod ruku, i u tom muzeju gotovo nikada nije bilo ikakvih tazbijanja tabua, kršenja pravila, ekscentričnih što znači da je samo prisustvo Beyoncé i Jay-Z prilično remećenje ustaljenog luvrskog toka zbivanja. Kao predominantno belo mesto, u ovom muzeju se većinom nalaze radovi koje su stvorili beli slikari, muškarci naravno. Ono je mikrokosmos istorije, koja bi ,nemojmo se lagati, da je personifikovana bila beli hetero muškarac. U takvom mikrouniverzumu Karterovi ne samo što stoje ispred nekih od najpoznatijih dela iz istorije umetnosti kao što su Mona Liza ili Nika sa Samotrake, već koriste i govor tela, i stajlinge i angažovano komuniciraju sa radovima ispred sebe, implicirajući da su podjednako vredni da budu ovde, i dee muzeja kao i stari radovi. Izazivanje tradicije i konvencija jednostavnim statementom: You know we deserve to be here. Tu kao afro-amerikanci, koji zaslužuju svoje mesto i koji su istorijski sigurno bili podjednako dobri, ali bez prilike u predominantno belom svetu. Tu kao T Karterovi koji zaista već sada jesu deo istorije koja zaslužuje da bude u muzejima?
