Izbačen iz raja, čovek je započeo život u mukama.
Da li bi nam slađe bilo da smo u tom raju ostali? Da smo nastavili da beremo voćke, šećkamo se razdragani i polugoli po dolinama od kojih dah zastaje, ili bismo se svega toga odrekli zarad života kakav nam je sada: mukotrpan, ali neograničen po mogućnostima? To na svakom čoveku ostaje pojedinačno da izabere i izvaga šta je bolje.
Čitav problem jeste u tome da raj nije za čoveka. Nekako se slobodna volja i trajno uživanje u onom što nam je pruženo i poklonjeno ne uklapaju. Kad-tad bi neki Adam zgrešio i osudio čovečanstvo na muku.
Bar meni nije žao što danas veselo ne skakućem po nekom vrtu izobilja u kome je dovoljno jesti i leškariti kako bismo bili zadovoljni. Čini mi se da bismo onda bili najpribližniji, da ne kažem i jednaki, životinjama kojima je čitavo postojanje svedeno na pusti opstanak i način da ga osiguraju.
Na ovom svetu kakvog ga poznajemo, i još uvek upoznajemo, motika je neophodna – što figurativno, što bukvalno. Rad, zasučeni rukavi, preznojavanje, psiho-fizičko umaranje su neophodni da bi udovoljili osnovne potrebe. Čak i oni rođeni sa zlatnom kašikom u ustima ne lenčare, bar ne danas. Svakom čoveku je bitno da se u nečemu istakne, ostvari i radi ono što voli. Ko sedi bukvalno skrštenih ruku dobro ne prolazi.
Rad je obavezan, ali je istovremeno i ono što te čini slobodnim. Bilo kako bilo, posao shvatamo kao jednu od brojnih muka koje svaki čovek ima.
Upoznavajući ljude videla sam da niko nije bez aktuelnog problema protiv koga se bori. I svi mi skupa čekamo pojedinačno bolje sutra. Uglavnom čekamo neki tamo dan, za koji mislimo da nam je obećan, u kome ćemo do kraja života sretno skakutati bez problema. Nostalgija za rajem ili ludosti ljudske?
Problem je znak da si živ
Zamišljati doba u kom ćemo biti bez problema je nerealno. Jednako želji da noć duže traje ili da sunce svane dok nastupa noć.
– Biće bolje, jednoga dana imaćemo nove muke.
Nasmeja se moja sestra mojoj izjavi i tako završismo telefonski razgovor. Jedino bolje sutra koje možemo da očekujemo je zapravo ono u kome će stara muka biti rešena i gde ćemo se hvatati u koštac sa novom. Ne mislim da je ovo goli pesimizam. Meni je ovo sasvim realno, a već realnost svako iz svog ugla može da sagleda i načini je optimističnom ili pesimističnom. Čovek si, što znači da ćeš uvek imati problem. I u svakom novom problemu, od kog se ne vidi stari, je bolje sutra…
Izvor fotografija: weheartit.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
