Hoće, u nekom trenutku, nakratko. Biće to jedan period bolji od ovog sada. Pa će posle opet biti gore, a možda i najgore u životu, a zatim će opet biti bolje.
Sigurno je, dakle, da će biti bolje.
Ali u odnosu na šta?
Kada?
Koliko dugo?
I šta nam je činiti?
To su sve pitanja koja moramo da postavimo umesto da samo prihvatimo utehu koja vređa inteligenciju.
Setite se Marfijevih zakona. Sve što može da pođe naopako, poći će naopako. Sve što pustite da ide kako ide u nadi da će biti bolje, ići će samo nizbrdo i biće sve gore.
Ako ste filozof, pa uviđate cikličnost i periodičnost života i prirode, verovatno uzimate zdravo za gotovo periode goreg i boljeg, a ako ste empiričar, verovatno ste ustanovili da su bolji periodi bolji samo u odnosu na one gore pre njih, a da su loši periodi svaki put sve gori, tako da kad posle opet bude bolje, to je gore nego prošli put kad je bilo bolje. A i svaki sledeći put će, kad bude bolje, zapravo biti samo malo manje loše, nego kad se situacija svaki sledeći put pogoršala.
Zvuči komplikovano, ali da ne zvuči, ne bi bila filozofija.
Nefilozofski odgovor na ono prvo pitanje glasi da će uvek biti bolje u odnosu na gore i najgore, a ne na dobro i najbolje.
A takav kvalitet boljeg nije prihvatljiv.
Sigurno je, dakle, da će biti bolje
Ne želimo da živimo utehu, nego život. Iako se čini lakše živeti utehu.
Tako stižemo do odgovora na drugo pitanje.
Biće bolje kad učinimo sve što možemo da bude bolje. I kad svoje periode i cikluse uspona i padova ustanovimo kao periode kada smo činili manje ili više – jer smo tako mogli. Pa ćemo danas moći malo, a sutra još malo, pa za mesec dana dvostruko toliko, a onog tamo meseca manje od onog prvog malo. Ali zato ćemo prvom prilikom učiniti još malo i malo više i počećemo da vrednujemo bolje u odnosu na dobro, a ne u odnosu na loše.
E, tada će biti bolje.
Inače neće nikad.
– Koliko dugo će nam biti bolje, veliki Štrumpfe?
– Još malo.
Kad veliki Š kaže još malo, to je zato što ima još mnogo da se ide, a on ne želi da mu se Štrumpfovi obeshrabre, pa im uvek kaže još malo. U ovom kontekstu, to još malo, koje je u stvari, još mnogo, baš odgovara. Nekako utešno zvuči. Ali pošto smo rešili da nas ne interesuje uteha, onda, stvarno, koliko dugo će nam biti bolje?
Tačno onoliko koliko treba da se istroši jedan korak koji smo učinili ka boljitku. Ako nastavimo da koračamo, stalno će nam biti bolje.
Realno, koračaćemo dok nas nešto ne prinudi da se zaustavimo ili dok se ne zaustavimo, zato što je to deo koračanja koji će nas pokrenuti da pravimo krupnije korake i da duže koračamo.
Filozofski, dakle, stalno će nam biti bolje, ako nam je svest usmerena u pravcu koraka ka boljitku. Prosto rečeno, od nas samih zavisi koliko dugo.
I, šta nam je činiti?
Kad dođemo do toga da postavimo ovakvo pitanje u kontekstu biće bolje, ne moramo ni da pitamo. Ako nam je jasno da nešto moramo da činimo, da bi bilo bolje, a ne da sedimo i čekamo da bolje dođe i izbavi nas iz sve goreg, znaćemo i šta je ono prvo što moramo da učinimo da bi nam bilo bolje. A nakon toga znaćemo i šta je sledeće. I tako redom. To je ono koračanje od maločas.
Uostalom, ako učinimo bilo šta što nam se čini moguće i izvodljivo, biće bolje nego da ne činimo ništa.
Izvori fotografija: nostarwars.deviantart.com, ccsvi.mx
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
