Uh, ne možeš da zamisliš koliko se iznerviram kada čujem rečenicu: Bila bi lepša da se više smeješ, koja je propraćena sa: Što si toliko ozbiljna? J**i ga, Dragane, imam ozbiljnu facu. Prosto, imam takvo lice da izgledam kao da sam mrgud i da ću da prebijem nekog, a ovako sam mica, majke mi. To a što si tako ozbiljna me prati od detinjstva.
Onda sam shvatila da nije problem u meni, nego u osobama koje smatraju da bez razloga treba da budem nasmejana. I to specifično smatraju zato što sam žensko, pa moram da se trudim da budem lepa, a lepša sam kad se smejem. Istu ovakvu rečenicu nikada ne bi čuo jedan muškarac. Bio bi lepši da se smeješ – to se nije desilo, pogotovo ne od nekog nasumičnog prolaznika na ulici.
View this post on Instagram
Dakle, automatski kao žensko moram nekome da budem lepa, da mu ulepšavam dan svojim osmehom, sve da bude cveće i proleće. Ako sam mrgud, to je zato što previše razmišljam.
A znaš šta mi je najsmešnije u celoj toj situaciji, niko ih nije pitao za komentar, niti se nešto smešno dešava. Da sam na stand-up večeri, pa da razumem ovo pitanje, ali ne, samo sedim u parku sa knjigom, prođe čovek i kaže: Više se smej, devojčice, bićeš lepša. Tačno se sećam i da je knjiga bila Stakleno zvono od Sylvie Plath. I ovo je samo jedna od situacija gde se komentarisalo moje lice i njegov nedostatak osmeha. Smejaću se kada mi je nešto smešno, nemam problem sa smejanjem, volim da se smejem. Kada bih tako prolazila ulicom sa osmehom misice, ljudi bi mislili da sam poludela.
I onda me to navede na razmišljanje, koliko je duboko objektivizacija u našem društvu, da treba samo da budem nasmejano lice, koje ti ulepšava dan, da ne mogu da budem zamišljena, tužna, besna, jer sve je to previše teško. Da samim tim što sam žena, moj cilj u životu mora da bude da budem konvencionalno lepa, da bih se što bolje udala, jelte. Ne postojim da ikome budem lepa, a naročito ne ljudima koji mi apsolutno nisu važni u životu. Treba da budem lepa sebi, a ne nekom muškarcu.
View this post on Instagram
Nikad nije lepo, niti kulturno, da komentarišemo tuđi izgled, osim ako ne može da ga promeni iste sekunde – obriše trag od hrane, namesti kosu ili tome slično. U suprotnom, nema smisla. Ovaj komentar je drugačiji po tome što mogu trenutno da promenim svoj izgled – osmehom. I upravo u tome leži sve što je pogrešno sa tim komentarom. Osmeh nije nešto što se zahteva i traži. Osmehujemo se kada želimo da budemo prijatni i ljubazni prema nekome, kada nam se neko sviđa, kada nam je nešto smešno. Dakle, osmeh dolazi iznutra, veštački osmeh se da lako primetiti.
Zato ću, kada mi sledeći put kada mi neko kaže što si tako ozbiljna ili bila bi lepša da se smeješ, reći: Hajde ispričaj mi vic, Dragane, pa da imam zašto da se smejem, pa da vidim kako će se snaći.
Naslovna fotografija: instagram.com/llemerci
Jovana Petković
