Avion dotiče pistu. Negde posle podneva. Asfalt gori i ona se oseća kao da se vraća u pakao. Nemojte pogrešno shvatiti, ali nakon mesec dana na moru više je ne raduje jutarnja kafa u omiljenom kafiću, ručanje pored reke, vraćanje kući i spremanje za izlazak, kao ni prepuni klubovi i poseta “Pizza cut”-u pred svitanje. Želi samo još jednom da skoči u more i izbegne blagu depresiju zbog oktobarskog roka, vraćanja na posao i uopšteno rutine koja sledi narednih devet meseci.
Uzima foto-aparat i gleda slike. Okreće dobro poznat broj i govori taksisti da skrene. Ne želi kući. Nije joj problem što sa sobom vuče kofere, jednostavno, ne želi ni da ih otvara. Na njenim stvarima se i dalje oseća miris mora, vidi trag soli ili mrlja od crnog vina, posledica još jedne nezaboravne noći. Neka tako ostane bar još malo.
Raskinula je sa dečkom malo pre mora. Znala je da ako je njihova ljubav prava da će ponovo biti zajedno. Tada joj je samo bila potrebna sloboda.
Mali grad. Svi se znaju. Upada gotovo nenajavljena. Upoznaje sve. Traži žrtvu. Merka. Vidi. Prelep je. Ne gubi vreme. Pa odustaje. Veren je. To je mnogo ozbiljnije nego kad čuješ da je neko zauzet pa dižeš ruke. Ne može da odoli, pa joj ipak pogled često skreće u tom pravcu. Vidi da i on nju gleda. Ne shvata. Buduća žena sedi tik uz njega. Skreće pogled brzinom kojom je mislila da se to ni ne može učiniti. Nešto je tera da ga istom tom brzinom i vrati na početnu poziciju i tad shvata da on i dalje gleda. Prija joj. Pa joj bude krivo.
Govori sama sebi da to nije njen problem, da devojku ni ne zna i da treba on da se stidi svojih postupaka, a ne ona da spušta glavu svaki put. Toliko je drzak da je ne bi čudilo da je pozove za njihov sto. Pita se kako li je toj devojci i da li i ona oseća šta joj jača polovina radi. Pomisli kako bi se ubila da se to njoj dešava, a onda samouvereno demantuje da je to sa njom ikako moguće. Alkohol je opušta i čini se da postaje sve bezobraznija. Mlad je. Pita se zašto se ženi. Da li to stvarno želi ili mu je “vreme” po mišljenju konzervativne okoline? Il’ mu je draga trudna? Nevažno. Ona mu jasno stavlja do znanja šta želi. Ali on tad odlazi. Kao da to namerno radi.
A možda je i moglo biti interesantno...
Vreme je letelo. Nekad ga je sretala, nekad je on morao da obavlja predbračne dužnosti. Nikad nije bio veran. To je znala. Ali nije znala zašto je baš ovo leto odlučio da bude verniji nego inače. Više je nije zanimalo što bi bila druga, niti što je on obećan drugoj, samo je želela da ga upozna onoliko koliko je to u letnjoj noći dozvoljeno. Emocije nije gajila. Nije joj delovao kao neko ko bi i mogao da joj ih rasplamsa. Ali je delovao kao neko ko bi i te kako umeo da joj skrati vreme.
Jedne večeri, nakon mnogo pića i još više pogleda, nakon toga što mu je prva prišla i nakon što je on pokušao da ispadne šmeker u njenim ili veran u svojim očima, krenuli su sami. To je to. Sad ili nikad. Odlučila se za nikad. Doza samopouzdanja kojom je pričao i približavao se bila je više bezobrazna nego simpatična. Setila se dečka koga je uporno pre toga zvala bivšim. On je i dalje pričao. Približavao se i bio siguran da će i nju imati isto onako kako je dosad imao svaku koju je poželeo. A onda se ona okrenula. Ni sama ne zna zašto.
Znate, oni se nisu tražili, samo su se našli. A onda su se tako nađeni tražili. Čekali nedočekano. Grlili bez zagrljaja. Ljubili bez poljupca. Tražili u mislima. Znali da su tako blizu. A opet tako daleko. I nisu ništa osećali jedno prema drugom. Ona je volela svog dečka i dalje, on je samo još jedan Petar Pan koji voli svoju devojku, ali ne želi da poraste.
Možda sledeće godine (kažu da svaka devojka bar jednom završi sa oženjenim), a možda nikada. Koga briga?
Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.
