Ova priča počinje u mojoj kuhinji. Klasičan porodični ručak, oko 6 popodne, s time što je moja Mica (najbolja drugarica) bila kod mene u gostima, zbog našeg bednog pokušaja učenja. Završismo sa klopom smejući se još jednom maminom pokušaju da natera baku da pojede nešto, umesto što brlja po tanjiru kao dete koje žuri napolje da se igra. A onda je baka počela sa svojim pričama iz nekih prošlih vremena. Očekivala sam jednu njenih šest najdražih priča, koje sam već čula mali million puta. Međutim, ovog puta beše malo drugačije.
Možda baš usled činjenice da nas posle čeka učenje, ili zbog onog piva koje smo popile uz ručak, ali priča nam je privukla pažnju.
Baka mi je po prvi put pričala o tome kako su se ona i deka upoznali. To se desilo pre skoro 70 godina! Sreli su se na nekoj “sindikalnoj proslavi”. Ja to zamišljam kao naš odlazak na žurku, da mi bude lakše da se uživim u priču. Tom prilikom ju je deka pozvao na ples. Ona je, zaboga, njega srela prvi put u životu, tako da ples nije dolazio u obzir. Odgovorila je kako je tek stigla sa drugaricom, pa nije baš raspoložena. Slična situacija se ponavljala iz večeri u veče, dok na kraju nisu konačno zaplesali. I nakon toga počeli da se viđaju.
Ja sam možda malo štura sa detaljima, oprostite mi, ali tako je meni moja baka pričala. Bez mnogo detalja i sa mnogo skretanja sa teme. Elem, ona je tad imala osamnaest, a on dvadeset i dve godine. Nakon toga usledilo je zabavljanje, sve dok on nije završio fakultet, kada su se venčali, dobili dvoje dece i živeli srećno zajedno do kraja života. Bez neke drame, preokreta i sličnog. Baka mi je još pričala i da se deka teško razboleo pri odlasku kući u Peć. Tom prilikom, u nedostatku hirurga, njegov prijatelj ,inače ortoped, mu je operisao slepo crevo. Nju su pozvali da se oprosti sa dekom, za koga su tada verovali da je na samrti. Dobila je par dana slobodno (u to vreme je već uveliko radila u banci) i poletela ka njemu, da provede sa njim ono za šta je verovala da su im poslednji zajednički sati. Kada je prvi put ušla u njegovu kuću, njena buduća zaova joj je rekla da ima blagoslov i preporuku da se njih dvoje venčaju. Malo se zbunila, al je ubrzo čula objašnjenje da je ona sad kod njih u kući i da se za devojku može smatrati da se obrukala time i da je red da je Boža oženi. On se samo smejao u pozadini, još pod bolovima.
Nakon ove kratke priče Mica je radoznalo postavljala pitanja:
-Znači on je jedini čovek sa kojim ste ikada bili?
-Jeste.
-I nikad niste pomislili da ste možda pogrešili, niste upoznali nekog drugog?
-Bože svašta, nikako. Kako sam i mogla drugog da upoznam kad sam svaki dan bila sa Božom?
-Pa vi ste onda imali lep i srećan život?
-Pa da znaš da jesam. Ništa mi nije falilo. Moj Boža je bio vredan, pametan, sposoban i pošten čovek. Uvek smo zajedno odlučivali o svemu i vaspitali decu najbolje što znamo.
Usledila je neka dalja priča o tome kako su odlučivali o finansijama i štedeli za kuću na Banovom brdu. Mica i ja smo ostale zatečene. U prvi mah pomislismo da bi možda bilo bolje da smo se rodile pre 80-90 godina. Zamislite vi tu jednostavnost i lepotu odnosa, kada je poziv na ples govorio “sviđaš mi se”. Danas se dopadanje iskazuje na mnogo “interesantnije” načine, a ples je već zaboravljena imenica. Kada je bilo normalno i moguće provesti ceo život sa jednim čovekom u slozi i miru, bez drama. Dok je danas je pogled u pravcu druge devojke/dečka povod ozbiljnim raspravama i ponekim raskidima. Kada je ulazak u kuću dečka sa kojim se viđaš značio da ste sad već ozbiljan par. Danas se poziv u kuću upućuje u cilju, pa, hm… “ispijanja kafe”.
I u tom razmišljanju reših da pogledam i drugu stranu. Baka se zaposlila sa 16 godina. Kad je imala dvoje male dece, rešila je da se doučava, pa je išla u večernju školu i polagala ispite. Preživela je Drugi svetski rat, kao i glad i stradanja koji su išli uz njega. Proživela detinjstvo u siromaštvu sa šestoro braće i sestara. A obična upala slepog creva je tad značila potencijalnu smrt i pružanje svog života u ruke prijatelju iz neke leve struke!
Očigledno je da ima mnogo istine u onoj staroj: ”Svako vreme nosi svoje breme!” Možda baš iz te obesti u kojoj većina nas danas živi, zbog premalo briga i previše mogućnosti, mi gubimo neke vrednosti i moral, i imamo manjak ovakvih ili bilo kakvih ljubavnih priča? Postavila sam sebi pitanje da li bih zaista menjala komfor života u 21. veku, zarad teškog života i borbe uz pravu osobu i pravu ljubav? Nisam sigurna šta je odgovor, niti mislim da je to jednostvano pitanje. Pretpostavljam da zavisi od prioriteta koje čovek sebi postavi u životu, i od vere u takvu ljubav i poštovanje u 21. veku.
Ko zna, možda smo mi sad opremljeni oruđem koje naši preci, tj. bake i deke nisu imali, pa smo obučeni da izađemo na kraj sa drugačijim ljudskim odnosima. A isto tako je verovatno da bismo umrli od dosade i nedostatka slobode da nas neko sad ubaci u vremensku mašinu. Bilo kako bilo, uživala sam slušajući ove dragocene detalje iz njenog života. Verujem da će priče mojim unucima biti pomalo drugčije, cenzurisane. Ipak, nadam se, protkane detaljima o iskrenoj ljubavi i lepoti zajedničkog života. I nadam se da će i oni malo poljubomorisati, baš kao ja danas.
Maja Baljkas je student Ekonomskog fakulteta, amaterska karaoke pevačica, profesionalni sanjar, obožavalac grupe “Coldplay” i zaljubljenik u večite filozofije u cilju otkrivanja svih tajni kosmosa.
