Aerodrom je neobično mesto za tihovanje. Često sam tamo. Dočekujem i ispraćam prijatelje koji više ne žive ovde. Obično dođem malo ranije i odem do dela vazdušne luke sa kojeg se dobro vidi poletanje i sletanje aviona. Stojim. Posmatram. Razmišljam. Ima nečeg u tom čarobnom, dobro uigranom plesu moćnih mašina. Koliko li su odluka morali da donesu inženjeri koji su projektovali prvu letelicu? Odgovornost velika kao okean koji sada ovi gorostasi preleću za nekoliko sati.
Pretpostavljate, moj problem je neodlučnost. Priznajem, na odvikavanju sam od iste. Nije me zanimalo kako je sve počelo. U prošlost ne mogu da se vratim, niti da je menjam. Roditelje i detinjstvo ne mogu da krivim. Bili su po JUS-u. Šareni mehur od sapunice rasprsnuo nam se tik ispred očiju. Pekle su neko vreme i nismo baš videli najbolje. Kada smo ponovo progledali morali smo da se priviknemo na SRPS. Teško je sa lipicanera na domaćeg magarca. No, čovek se na sve navikne. Pitanje je, po koju cenu? Neki su se spakovali, neki razboleli, a neki, poput mene, postali daltonisti za odluke. Istina, od toga se ne umire. Mada, ni ne živi se dobro.
Kako opušteno da ljuštim dane ako znam da su mi jedine sigurnosti u životu jutarnja kafa i promena? Umoran sam više od ceđenja odluka. Nevažno je da li je u pitanju odabir toalet papira ili koji posao da prihvatim. Postupak je uvek isti. Nedoumica u prvom trenutku ne može da se uoči na radaru. Ipak, srčana čakra se buni. Ne obraćam pažnju. Skupljam podatke. Imam osećaj da uvek raspolažem sa poluinformacijama i da je u takvoj situaciji jako teško doneti odluku. Da li će to imati posledice na moju okolinu, bližnje, kolege s posla? Mene? Šta će da kažu?
Veliko staklo ispred mene vibrira. Upravo se spustio boing 737. Tehničari na pisti dovoze stepenice i priljubljuju ih uz oplatu. Stujardesa otvara vrata i putnici počinju da izlaze. Zamišljam kako čitam tekst u oblačićima iznad njihovih glava. Kakve li ih brige more? Na putovanju odlučivanje je drugačije. Posledice loših poteza su kratkoročnije. Putovanja ionako nisu pravi život. Znam to po sebi. Čim postoji mogućnost da bivstvovanje svedem na jedan kofer načine sagledavanja sveta menjam brzinom stizanja taksija na aerodrom.
Ako se oglušim da, posle prvog nagoveštaja, izaberem jedan od ishoda, rulet se ponovo zavrti. Koliko ću izgubiti, videćemo. Radar beleži pulsirajuću tačku koja se uvećava. Organizam upija svaki njen otkucaj. Još uvek imam priliku da se izvučem, ali odugovlačim. Možda se ukaže povoljnija prilika? Ili se sve reši samo od sebe?
Plan puta pravim trideset tri dana unapred. Kupim vodič (veće i deblje izdanje), proučim znamenitosti i njihov raspored, obeležim ih po važnosti. Pročitam na internetu utiske ljudi koji su već bili tamo gde nameravam da putujem. Raspitam se kod prijatelja šta ne bi trebalo da propustim, a čega nema u zvaničnim bedekerima. Prava sam slika i prilika odgovornog pustolova. Nema prepreka, jedino izazova.
Na putovanje bez dileme
Radar pišti na uzbunu. Otkriven je NLO. Neodlučni ležeći objekat. To sam ja u naletu tahikardije. Ne smem da se pomerim. Samo čekam da prođe. Čim mi bude bolje postupiću kako mislim da je najbolje. Posledice ću kasnije lizati u samoći.
Putovanje je disanje, makar i veštačko. Kad god mogu, biram avion. Zemaljska prevozna sredstva imaju draži, ali na mene jedino lekovito deluje metalni kondor. Uvalim se u sedište pored prozora, vežem pojas i spreman sam. Volim sve. Poletanje, zapušene uši, ispravljanje u vazduhu, milovanje oblaka. Deo leta obavezno odvojim za preispitivanje. Iz ptičje perspektive svi problemi deluju sićušno. Dileme ne postoje. Prostor i vreme slivaju se u paperjasti trag iza nas. Jedina podnošljiva lakoća postojanja. Nikada se nisam bojao letenja i ne razumem ljude koji ga se plaše. To znači da se boje Dedala u sebi. Ili intuitivno osećaju da bi prošli kao Ikar?
Sve loše pretpostavke uvek se ispostave pogrešnim. Umesto praskavog ishoda mogao sam da budem dovoljno pametan i hrabar i rešim problem još na početku. Tako rade zreli ljudi. No, svaki put sam sve bolji. Barem se tešim. Prijatelji kažu da spolja ne izgleda tako. Kao da prebrzo izranjam iz uznemirenosti. Računam da nisam glup i da barem nešto naučim iz svakog iskustva. Trudim se da utišam spoljašnjost i okrenem se sebi. Život je putovanje.
Ženski glas najavljuje dolazak aviona iz Berlina. Vreme je da se pridružim rodbini i prijateljima ispred vrata koja se automatski otvaraju kada neko od doputovalih prođe carinu. Ljudi se guraju, staju jedni ispred drugih želeći da prvi vide poznato lice. Mnogi pogledom teraju đavolčiće s ramena koji im šapuću kako će se osećati dok ih budu ispraćali nazad.
Na ovoj granici svetova osećam se sigurno. Iza mene je grad koji umnožava izazove i postavlja pitanja, a ispred je ničija zemlja ispunjena ispuštenim uspomenama putnika.
Ne preostaje mi ništa drugo nego da od ove ravnoteže napravim hologram. Puštaću ga u trenucima odlučivanja.
Posada, na mestu. Vrata, zatvorena. Vežite se, polećemo.
Aleksandar Petrović je pisac opšte prakse. Specijalista oralne hirurgije. Prevodilac. Skuplja olovke, a piše na računaru. Inventar beogradskih kafića. Meteoropata i vrdalama. Divi se Baji Patku. Analitičnost duple Device. Beskrajno radoznao.
